Језик, књижевност, простор – говоре К. Квас и Ј. Теодоровић

Корнелије Квас разматра појам хетеротопије Мишела Фукоа и тумачи роман Џона Вилијамса Стонер на основу тог појма. Хетеротопије су, насупрот утопијама, вероватни или стварни простор, гранична места која пружају бољи и потпунији увид у друштвене структуре и односе. Књижевност, као простор укрштања референцијалне и поетске функције језика, може се разумети као хетеротопијски простор који је уметнички аутономан и усмерен ка себи, али и друштвено ангажован и окренут према различитим облицима друштвене стварности. Приповедање у роману Стонер у великој мери одговара Фукоовом појму хетеротопије, а остварење њених начела посебно је присутно у најважнијем, средишњем простору фикционалног света романа - у представи Универзитета. Хетеротопија универзитета остварена је као привилеговано, свето место, уточиште од опасности које прете и долазе из спољашњег света. На тај начин, књижевна хетеротопија се показује као парадигма моћи уметности да открије смисао човековог постојања у свету, штитећи његову бит и духовност.

У есеју „О другим местима" (1984) Фуко истиче да хетеротопије, као реална места која заузимају реалан простор, представљају противтежу утопијама које представљају место без места, попут огледала у којем себе видимо на месту на којем нисмо. Међутим, закључку недостаје следеће: „(...) чамац је плутајуће парче места, место без места, оно које постоји само по себи, које је само по себи, затворено, и отворено ка бескрајној пучини, од луке до луке, од тачке до тачке (...) Брод је хетеротопија par exellance", уочава Јасмина Теодоровић и настоји да преиспита однос митолошке утопије и хетеротопије у Пекићевој Аргонаутици. Аргонаутика јесте „плутајуће парче места", хетеротопија par exellance, у оној мери у којој је „место без места" као и утопија par exellance. Зато се покреће питање митолошког дискурса који се у Пекићевим записима (У трагању за златним руном, 1987) одређује као онтолошка категорија, и његовог преплитања са утопијско-дистопијским импулсима који представљају антрополошку димензију која укида „биће као такво" (Атлантида, 2006). С тим у вези, намеће се и питање у којој мери је Аргонаутика хетеротопија, односно митолошка утопија, те који од „простора" заузима одредница фантазмагорија која се профилише као својеврсна хетеро-утопија.

Циклус приредили Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.