Језик, књижевност, значење – говори Ранко Козић

Предмет овог излагања је креативни потенцијал језика садржан у његовим најдубљим слојевима, до којих нас може довести једино коренско познавање речи. Креативност тог потенцијала огледа се у сликама и метафорама које у себи садрже сву снагу, љупкост и свежину којима је свој однос према свету и времену покушавала да заодене примордијална језичка свест. Највеће искушење и истовремено највеће задовољство за истраживаче представља успостављање логичких релација између слика, метафора и тропа, чиме се стварају претпоставке за усвајање језичке логике, што није могуће постићи већ устаљеним методама изучавања језичке материје и од чега суштински зависи студиј свих хуманистичких наука. Управо би на тим принципима требало да се заснива реформисана настава у подручју језика и књижевности, укључујући и матерњи, између осталог и због тога што на други начин језик као феномен уопште није могуће асимиловати у његовом тоталитету. Стари и нови метод сучељавају се на одабраним примерима из лексичког фонда, који јасно указују на инфериорност првопоменутог и неодложну потребу његове супституције новим приступом, суштински базираним на класичним језицима. На крају се указује на добитак вишег реда који се огледа у овладавању херменеутичком методом, што се поткрепљује примерима из историјата истраживања настанка романа као жанра и његове поетике.

Излагање је снимљено на конференцији „Језик, књижевност, значење" која је од 24. до 25. априла 2015. одржана у Нишу.

Уредник емисије: Немања Митровић