Скривени федерализам Европске уније (2)

Овде издвајамо, више у назнакама, део с почетка Ковачевићевог излагања. Књига Никлса Лумана „Системска теорија друштва", каже, извршила је на њега највећи утицај и помогла му да дође до следећих закључака: „да се, у ствари, процес европске интеграције сводио на постепено одвајање управљачког процеса", процеса доношења одлука, од политике и захтева друштва. Прво је „изграђивана наднационална управљачка сфера на коју... грађани нису имали утицаја", а долазило је и „до све већег и већег измештања процеса одлучивања из самих држава". Притом је процес изградње европских институција ишао „потпуно другачијом стазом од класичних федералних држава. У европској интеграцији прво се дефинишу политички циљеви уговорима који су јако амбициозни и далекосежни, па се тек онда размишља о демократским институцијама које треба изградити и које би требало да остварују те циљеве."

У том контексту, Ковачевић и развој Европског парламента тумачи из угла системске теорије, и објашњава како је било „неопходно ставити некакву демократску обланду на тај систем. Тако су установљени директни избори за Европски парламент и тако су сваком наредном променом оснивачких уговора јачала овлашћења парламента у законодавном процесу". Међутим, грађани су све све мање и мање излазили на изборе „из простог разлога што тај парламент не може да бира европску владу". Када Чех, Румун или Бугарин излазе на изборе, они „немају појма ко ће формирати владу и какву ће та влада политику да води". Парламент је, у ствари, „дао илузију учешћа грађана у управљачком процесу и тако оправдао продубљивање процеса интеграције, преношење све више и више надлежности на европски ниво". Истовремено, демократски избори на нивоу самих држава постајали су илузија: „Ту сад грађани знају ко ће формирати владу, постоје политичке партије, постоји јавно мњење, које у Европској унији не постоји, али држава је могла да одлучи о све мање ствари, тако да смо сад дошли у ситуацију да у Француској, на пример, грађани гласају за Оланда који је дао обећање да ће, када дође на власт, у потпуности променити политику Николе Саркозија. И онда, после две-три недеље, буде принуђен да прихвати онај уговор о стабилности... који цементира ту политику штедње на дуже стазе. Имате и у Италији ситуацију да грађани гласају против Монтија, а политика се очигледно не промени. У Грчкој гласају против своје владе - политика остаје иста. Имате демонстрације, протесте у оквиру држава, па опет не може да се промени постојећа политика."

Једноставно, како Ковачевић закључује, европски систем одлучивања „не може данас да функционише уколико уважи захтеве које према систему шаљу грађани, национални парламенти, уставни судови и демонстранти на улицама, синдикати". И на све то, додаје: „Данас је идеја о европском грађанству постала најудаљенија од стварности од самог почетка."