Владимир Гвозден: Интелектуално писање и отпор

Интелектуалац је диспозиција остварена деловањем различитих видљивих и мање видљивих друштвених, политичких, културних вектора - читамо у тексту Владимира Гвоздена - а не стабилно и зајамчено место у периодном систему елемената. Порекло модерног интелектуалца дубински је повезано са идејом демократије. Ова диспозиција се, за разлику од традиционалних концепција, развијала у другачијем режиму, у којем је повлашћеност њеног постојања све више ишчезавала, потхрањивана племенитим веровањем да сваки субјект може да постане стваралац, а сваки предмет леп. Паралелно, текло је и ослобађање интелектуалаца од традиционалних установа (цркве и царства). Тако се он обрео у апорији, губећи повлашћено место унутар ланца тумача друштвене стварности у име политичког концепта који није могао да оспори, јер је управо тај концепт био главни услов модерних, а поготово критичких, авангардних и модернистичких интелектуалних пракси. Али могао је да оспори девијације тог концепта, па се и данас претпоставља да интелектуалац заузима став насупрот нечему и прилично је распрострањена вера у представу по којој он мора да буде неуклопљен; то се, чак, сматра суштинским уделом његовог идентитета и саморазумевања.

Интелектуални писци треба да буду у стању да створе властите кодове смисла, али их не стварају у безваздушном простору. Парадоксално, спољашња тачка на коју су рачунали интелектуалци била је заправо срж моћи - то је рачуница која је извођена на основу природности државе-нације где би улога појединаца била да гради, тумачи, (ре)продукује њен идентитет. Делује можда једноставно, али више него икада чин отпора лежи у стварању писања које, бењаминовски речено, узима у обзир своју епоху сударајући се са њом, уместо да се враћа носталгичним митовима о зајамченој спољашњости из које говори Ум. Такво писање је „нерационално", па је стога, пре свега, пружање отпора себи, односно, моћима жеље у свету флуктуирајуће неједнакости уроњене у мит о „успеху".

Циклус је приредила Јасмина Арсеновић. Текст чита Ковиљка Панић.