Душан Пајин: Староиндијско наративно наслеђе

Индијске приче и индијски епови, поједини ликови и заплети, производ су, наравно, културе из које настају.

Индијска култура већ у самој себи носи толико контраста и противречности, да је покушај да се индијска култура суспротстави другом културном простору, рецимо европском, готово сувишан. Душан Пајин пише: „Оно што се може узети из Индије да би се поставило као супротност нечему другом (из Индије) толико је разноврсно у односу на оно што би се могло узети са Запада као контраст (било да је реч о приближно истим епохама, или различитим временима), да убрзо губимо корак - као кад би неко хтео да пореди француску заставу са кашмирским шалом. Оно што Индија нуди је у тој мери разноврсно и унутар себе разуђено да је плодније уочавати крајности, или поларитете који обележавају крајње тачке унутар индијске традиције, као и оно што се простире у том распону, него издвојити неку, или неке карактеристике, које би нам створиле представу о различитости, или сличности са Западом.

Индијци су за 20 векова (од X века старе до X века нове ере) истражили све видове духовности, стилове живота, аскезе и хедонизма, религије, филозофије и уметности, које човек може да замисли.

Распони и крајности у којима се одвијала њихова духовна авантура имају апсолутни досег. Покушаји да се индијски доприноси у неком домену одреде једном категоријом, само су резултат недовољног знања. Јер, која год да је идеја, или мисао, изречена у Индији, какав год да су духовни или животни идеал спроводили нека група или неки појединац, са подједнаком убедљивошћу и страшћу је заступан и другачији, или супротан образац, животни стил или план, а и оно што надилази (или претендује да надилази) обе супротности."

У своме тексту, дакле, Пајин настоји да староиндијској књижевности приђе разумевајући само индијско друштво, или, чак, друштва, те утолико он не морализира него покушава да проникне у један, наизглед, потпуно другачији свет него што је наш, европски. Пајин пише: „Индијци су знали и за сегрегацију и неједнакост повезану са кастинским системом. Али, ако одбацујемо кастински систем (као што одбацујемо робовласнички систем), не треба због тога да одбацимо њихов увид да људи нису једнаких способности - когнитивних, етичких, духовних, креативних, сексуалних итд. Оно по чему су једнаки (а многа учења то заступају), јесте основни духовни принцип - у санкхји и јоги је то пуруша, у веданти атман, у будизму бодхи итд."

Пајин даје врло прецизан и обиман преглед староиндијске књижевности, почев од највећих и најобимњијих дела, све до најкраћих (од једног слова, на пример): „Индијска традиција је оставила неке од најобимнијих дела светске књижевности у својој врсти: а) највећи еп, Махабхарату, б) неколико митологија (од којих је свака појединачно сложена као грчка), ц) ведски корпус, будистичке каноне (на палију и санскрту), дела хиндуизма (пуране, тантре), велику збирку прича Катхасаритсагара (Океан прича) итд., а и најкраћи текст на свету, од једног слова (у класи будистичких прађњапарамита-сутри - Екакшарапрађњапарамита-сутра - Сутра савршенства мудрости у једном слову), који се састоји од слова-гласа А - на који се своде сва учења ових волуминозних сутри и који симболички представља космолошки нуклеус из кога је све потекло и у кога се враћа."