Драган Проле: Гордост и стид

Посебност модерног лица гордости састоји се у томе што из њеног хоризонта ишчезава онтолошка вертикала, пише Проле. Уместо хришћанске понизности, чији је први задатак био да спречи да нам се привид покаже као неприкосновена истина и да онемогући да се својом празнином и незнатношћу дичимо и уздижемо изнад других, одбрана од гордог наметања неравноправности се у модерним условима поистовећује са извесним видом побуне. Њени егзистенцијални извори су потицали из потребе за конституцијом оног људског и заједничког у условима модерне искорењености из света и кризе трансцендентних оријентира.

Суочена са непоузданошћу и фрагилношћу интерсубјективног ми, гордост се у савременим условима преоријентисала ка новом виду опседнутости самим собом, која се традиционално поистовећује са ликом самозаљубљеног Нарциса. „Међутим, пре него што брзоплето осудимо појединце чија је пресудна пажња усмерена на властити одраз у огледалу, и пре него што савремену megalopsychia повежемо са енормним профитом и комерцијалном позадином глобалне естетизације сопства, ваља скренути пажњу на разборити суд, који нарцизам не препознаје као проклетство других него као једну од најмаркантнијих констелација савремене друштвености. Тамо где се општост распарчала у низ хетерогених и некохерентних извора нормативности, где нема заједничког окриља које би појединцу могло да понуди трајни заклон и заштиту, ојачање самоодноса представља очекивану реакцију, а не безизлазну патологију дезоријентисаног субјекта. Због тога се чини прихватљива теза да савремени човек донекле постаје налик Нарцису на основу потребе за властитим самоодржањем: нарцизам се реално представља као могући пут за савладавање тензија и страхова у постојећим друштвеним условима", истиче Драган Проле.

Уредница Оливера Нушић.