Ричард Морен: Израз осећања у имагинацији

У каквом су односу филозофија уметности с једне, критика уметности с друге, те саме уметничке праксе с треће стране, када је реч о проблему фикције? На који начин фикција подстиче емоције с обзиром да ми, који гледамо филм или читамо књигу, знамо да је реч о нечему што има статус фикције? С једне стране су, дакле, стварне емоције, с друге стране је фикција. Како помирити те две различите стварносне равни? «Питање легитимне улоге емоције у рецепцији уметничког дела», пише Ричард Морен, «рецимо књижевности и позоришне уметности, само је по себи крајње спорна тема која има властиту историју. (...) Сетимо се, у том контексту, деветнаестовековне реакције против романтизма, а касније и против викторијанског сентиментализма; сетимо се модернизма и сумњичавости према драматској емоцији као покушају да се направи обмана; теоретизације улоге осећања у театру Брехта и Артоа; или пак одбијања свих облика пуке емпатије у корист поистовећивања снаге коју уметност поседује са њеном моћи да скандализује или узнемири. Без обзира да ли филозофска естетика може или треба да допринесе овим дебатама, чини се да је за сваку добру филозофску анализу улоге коју емоција игра у миметичким уметностима императив да понуди објашњење у оквиру кога ће остати разазнатљива критичка и артистичка спорења попут ових поменутих. Једно такво објашњење треба да нас стави у бољу позицију да разумемо шта је у игри када је реч, на пример, о разлици између тога да ли сте потресени или се вама манипулише, или између емоционалне пријемчивости и воајеризма.»

Уредник циклуса Иван Миленковић.