Музеј звука
Композиције за вихуелу шпанских ренесансних мајстора: Луиса Милана, Мигела де Фуењане, Луиса де Нарваеса, Алонса Мударе и Енрикеса де Валдерабана.
Док је у музици ренесансне Европе била распрострањена лаута, у Шпанији 15. и 16. века, као и у Италији и Португалу била је посебно заступљена вихуела, њен блиски сродник. У својој развијенијој форми вихуела је имала облик гитаре и шест дуплих жица, а штимована је исто као и њен савременик, ренесансна лаута.
Према начину извођења разликовала су се три типа вихуеле: виола да мано, на којој се тон добијао врховима прстију, вихуела де пендола чије су се жице окидале пером и вихуела де арко на којој се свирало гудалом. Међутим, вихуела је, заједно са музиком писаном за њу, истиснута из употребе до краја 16. века, а њену улогу и функцију делимично је преузела барокна гитара. Данас се овај инструмент користи за извођење ране музике, употребом реплика историјских инструмената. Заједно са лаутом, ренесансном и барокном гитаром, вихуела је претеча савремене гитаре.
Аутор Марија Шорак
_169x300 "Zeleni i crni list")
Коментари