Франц Данци и концертантна музика

У периоду након 1807, када је, разочаран рецепцијом својих опера у Минхену, напустио баварски двор, Данци је радио као капелмајстор у Штутгарту и у Карлсруеу. У Штутгарту је Данцију, између осталог, на новооснованом Институту за музику виртембершког краља било поверено место управника и надзорника на одсеку за дувачке инстументе. Међутим, у Штутгарту је Данци имао врло мало времена за компоновање, тако да скоро сва његова позна инструментална дела потичу из периода након 1812, када је био капелмајстор у Карлсруеу.

Као и Франц Данци, девет година старији немачки композитор Петер Винтер је у младости био ученик чувеног теоретичара Јохана Георга Фоглера, а своју каријеру започео је у оркестру манхајмског електора. Када се 1778. године електорски двор преселио у Минхен, Винтер се, за разлику од Данција, упутио у баварску престоницу, где је постао управник оркестра. Иако превасходно оперски композитор, Винтер се неретко окушавао у инструметналним жанровима, где се подједнако огледају његов дар за кантилену и склоност ка прегледној оркестарској фактури. Кончертино за фагот у ц-молу, који је Винтер вероватно написао у манхајмском периоду, представља рани пример прожимања сонатног облика и сонатног циклуса. Кончертино започиње тоналном осцилацијом између Це-дура и це-мола, док је друга тема осмишљена у Ес-дуру. На месту развојног  одсека налази се одсек у лаганом темпу заснован на материјалу друге теме, овога пута у Г-дуру. Након репризе, нови материјал, у полетном темпу и дурском тоналитету, доноси кода. 

Концерти за соло дувачке инструменте данас се сматрају најоригиналнијим делом опуса Франца Кромера, бечког композитора чешког порекла. Кромеров Концерт за обоу у Ф-дуру, опус 52, објављен је у Бечу 1805. године, у периоду када је овај композитор био капелмајстор у служби војводе Игнаца Фукса.

Аутор емисије Срђан Атанасовски