Грамофонија

Алберт Швајцер је био веома утицајан као један од иницијатора такозваног Оргуљашког реформског покрета који је почетком 20. века почео да се шири Европом, да би 40-их година снажно упориште нашао у Сједињеним Америчким Државама. Покрет се у основи залагао за напуштање романтичарског начина градње оргуља и свирања на њима, те повратак барокним градитељским и извођачким оргуљашким праксама северне Немачке. Овај историцистички приступ је још подразумевао и конципирање интерпретације кроз истраживање, не само у оквиру аутономног музичког подручја, већ и ширих релација које дело остварује у друштву. Швајцер је својим извођењима Бахових дела афирмисао модел таквог музичког истраживања, избегавајући било какве субјективне интервенције и истичући да је његово тумачење дела пре свега резултат спровођења одређених научних процедура. Тако је приређивач ове плоче навео референтна издања нота која је Швајцер користио, упућујући и на различите редакторске интервенције. Јасно је истакнута функција корала у структури богослужења, а у вези са тим и начин Бахове обраде ових мелодија. Агогика, динамика и друге интерпретативне појединости су такође изведене из тумачења барокних оргуљских практикума. Швајцер је за ово извођење одабрао 13 прелудијума из 5, 6, и 7. тома збирке Коралних прелудијума коју је објавио издавач Петерс.

Тонски записи Швајцерових извођења су за потоње издаваче грамофонских плоча представљали значајан изазов. Он је установио метод снимања специјализован за Бахову музику, назван „Швајцеровим методом", који је касније нашао ширу примену. Подразумевао је да се у стандардној „мид-сајд" техници, миркофон са карактеристиком «осмице» замени са два мала кондензаторска микрофона који би били постављени један наспрам другог. Тако би се основни сигнал из „осмице" заменио сигналима са ових микрофона, чиме је снимак обогаћен деликатним тембралним и динамичким нијансама. Настојање да се ова техника прилагоди технолошким променама је шездесетих година резултирало поновним објављивањем снимака насталих између два рата на модерним лонг-плеј плочама, односно успоставјањем продукцијске праксе ремастеровања. Иако је снимак Швајцеровог извођења био веома квалитетан за позне тридесете године, он није могао остати неизмењен приликом реиздања, пре свега због промене технолошких стандарда у репродукцији звука.

Технике еквилизације, балансирања и филтрирања записа, упркос скромном учинку у односу на данашње могућности, ипак пружају значајан увид у историјски развој савремене звучне парадигме. Препознатљива масивност звука и широка тембрална палета су заправо били резултат студијских поступака који су прилагођени техничким карактеристикама просечних кућних музичких уређаја. То, такође, илуструје зачетке праксе обрађивања снимка тако да они одговарају слушаочевом амбијенту, а не да тек „реално" преносе звук конкретног извођења, што је, може се рећи, био идеал међуратне продукције.

Аутор Милан Милојковић