Велики интерпретатори - Ван Клајбурн

Мит о Клајбурну започиње 1958. године, када на првом Међународном такмичењу Чајковски у Москви, незпознати двадесетчетворогодишњи пијаниста односи убедљиву победу, као први Американац који је постигао међународни успех таквих размера. Међутим, оно што је издвојило Клајбурнову победу јесте чињеница да је она представљала прву добијену битку Америке на пољу културе и уметности у ери хладноратовских односа. О значају који је Клајбурнова награда имала за Американце можда најбоље говоре одјеци тадашње међународне штампе који су је тумачили као амерички одговор на совјетско лансирање Спутњика, које се одиграло неколико месеци раније.

Ипак, иза мита који се створио у сплету историјских околности, налазио се пре свега Клајбурнов изузетан пијанистички дар и изражена уметничка индивидуалност. Његови квалитети пресудно су утицали да Клајбурн тријумфује не само у земљи највеће пијанистичке традиције - тадашњем Совјетском Савезу, већ и да постане познат и у остатку света. Његова изражајност доживљавана је као свеж дах који је пијанизам средине двадесетог века отворио ка до тада неуоченим димнезијама познатих дела. Новина његове интерпретације повезивала се са аутентичним америчким пореклом његовог пијанизма који се није базирао на утицајима великих европских школа. У годинама које су уследиле након московског такмичења, Клајбурн се успоставио као један од најпризнатијих пијаниста друге половине XX века, промовишући управо свој оригинални приступ делима. Тај приступ је подразумевао пре свега отклон од "постромантичарског" пијанистичког дискурса - првенствено од изражене педализације у циљу остваривања колористичких ефеката, слободе у тумачењу агогике, и избегавања јаких ефеката.

Током шездесетих и седамдесетих година Клајбурн је наступао на више стотина концерата по сезони, а његов снимак Концерта за клавир у бе-молу Петра Чајковског био је први класични Ел-Пи који је достигао тираж од милион примерака. Међутим, каријера Ван Клајбурна се 1978. године на свом врхунцу зауставила. Из његове првобитне намере да направи краћи одмор од концертног подијума, произашло је трајно повлачење. Клајбурн је у једном интервјуу објаснио своје одсуство са сцене: „Одувек сам знао да ћу једног дана решити да своје време одвојим само за себе. Чак и пре Русије, знао сам да ћу први део живота посветити напорном раду и да ћу се онда посветити самом себи. Сада желим да се окренем опери, концертима драгих пријатеља и да ухватим што више од живота који као концертни пијаниста у сталном покрету нисам могао."

Од велике каријере и вртоглавог успона, преостала је свега неколицина албума и аматерских снимака живих наступа који данас сведоче о Клајбурновој уметности. Надасве, Клајбурн је остао митска фигура у културном сећању Америке друге половине XX века. Историја бележи да је након фамозне 1978. године, Клајбурн јавно наступио још свега неколико пута: године 1987. добио је позив од Роналда Регана за наступ у Белој кући пред последњим председником Совјетског Савеза, Михаилом Горбачовим, потом 1994. у оквиру прославе јубилеја Карнеги хола и 2006. године уз Симфонијски оркестар Батон Ружа. Међу снимцима који данас сведоче о репертоарским афинитетима Вана Клајбурна, истучу се они са његовим интерпретацијма великих клавирских концерата Бетовена, Шумана, Грига, Рахмањинова, Чајковског и Прокофјева, чијим опусима је као пијаниста био најприврженији.

Аутор емисије: Стефан Цветковић