XX век – Остварења Зигфрида Вагнера

Помало изненађује да је Зигфрид Вагнер, син Рихарда Вагнера и унук Франца Листа, започео своје образовање планирајући каријеру архитекте. Међутим, након студија са Енгелбертом Хумпердинком и пута у Азију, он је ипак одлучио да се посвети музичком позиву. С тим у вези се може претпоставити да је притисак јавности на члана овако угледне музичке породице био огроман, иако се Зигфридово стваралаштво може сматрати достојним традиције која му је претходила. С друге стране, његов приватан живот је ипак најчешће био предмет јавних расправа, будући да су Вагнерове бисексуалне афере изазивале бројне скандале. Иако је деловало да на композитора не утиче превише оно што се писало о њему у немачкој штампи, његова мајка Козима је инсистирала да он заснује породицу и води „регуларан" живот, што је он напослетку и учинио. Ипак, Зигфрид је у свету музике био веома цењен као бајројтски диригент и управник, док његове композиције верно илуструју доминантан стил у немачкој музици са почетка XX века.

Може се рећи да је на његово стваралачко усмерење највише утицаја имао Хумпердинк, који је технике Рихарда Вагнера успео да примени и на мање „озбиљне" сижее, као што је бајка Ивица и Марица. Иако је Зигфриду била блиска идеологија његовог оца, композиције које је писао, нарочито симфонијске поеме, пре се могу упоредити са Листовим стваралаштвом, док се у техничком погледу оне могу посматрати на линији између Хумпердинковог прозрачног и пријемчивог контрапункта и хроматизованих прогресија Рихарда Вагнера.

Аутор Милан Милојковић.