Милорад Беланчић: Уметност без догме

Најављујући Беланчићев есеј Непредстављиви извор уметности, преносимо ове реченице из дела текста с поднасловом Сенка без Света: „Уметност је, дакле, приказивање неприказивог или представљање непредстављивог. Она нема моћ казивања или приказивања онога што јесте, јер ту моћ, на њену 'срећу', немају ни наука ни филозофија. С тим што ове две то мало теже схватају! Уметност, једноставно, не приказује и не представља ништа. Како је то могуће? За сада ћемо рећи да је тако нешто могуће са једног строго епистемолошког становишта за које doxa не представља ништа, не додирује никакву стварност. С тог становишта, шта год да уметничко дело (језички) представља (или: симулира да представља), то није никаква суштина, идентитет или истина било чега. У уметности оно представљено је, према томе, не-суштина, не-идентитет, не-истина или, што се своди на исто, непредстављиво. Још боље: оно представљено је пука сенка. Али сенка у уметности није чиста негација оних предмета с којих она пада. Ако уметност негира идентитет представљеног, она то не чини једним чистим не, већ једним половичним не, тј. поступком који уноси разлику и који наговештава да иза сенке/разлике постоји ствар која њу „баца". Уметност представљањем уноси у представљено разлику/сенку, али тако као да је то сенка/разлика коју само представљено баца на представљање. Видећемо, убрзо, да та диференцијална процедура не важи само за уметност већ и за филозофију, с тим што је филозофија у погледу (на) те сенке/разлике које јој измичу била, чак, мање луцидна од уметности."

Есеј Невидљива рука уметности Беланчић отпочиње поднасловом Да ли је уметности потребан „лек" и овим пасусом: „Уметност је данас, рекло би се, изгубила способност дијагностицирања властитих патолошких стања. Како 'лечити' болесника чија је дијагноза потпуно непредвидљива, неизвесна и, у исти мах, претећа по његову егзистенцију? У контексту арта прогресистичка прича о скупу чврстих правила, разлога и налога за кретање напред, уобличених у пројект, концепт или манифест једног авангардног изма, дефинитивно је испричана. Уметност је можда прва постигла јасну представу о (метафизичкој) неутемељености, не-укорењености, не-супстанцијалности властитог статуса, о немогућем (и зато, по правилу, терористичком) фундаментализму, бар у овом вишегласном и вишесмерном свету у којем живимо... У системску естетику већ одавно не верујемо. Али, не верујемо више ни у способност арта да сам себи пропише, дефинише и заокружи услове властитог постојања. Не верујемо у таутолошко самоименовање уметности, као ни у чисту само-законитост (или: ауто-номију) уметничког дела... Вера у концептуалну моћ самодефинисања статуса уметности, чиме би се потиснуло служење ликовној укорењености у Свету бр. 1, изгубила је првобитни оптимизам. Зато је и поверење у елитну издвојеност уметничког геста поприлично уздрмано."

Уредник: Ђура Војновић