XX век - Едгар Варез

Варезово деловање у музичком свету прве половине XX века је било веома особено. Од првих покушаја компоновања, млади Француз је показивао тенденције ка експерименту и иновативности, што ће остати главне карактеристике његовог стваралаштва до краја живота.

Композиција за велики оркестар названа Америке, писана је од 1918. до 1927. године. Она се сматра првим остварењем Вареза које је композитор признао. Наиме, постојао је и известан број дела насталих пре овог, али која су углавном уништена будући да их се аутор одрекао. Композиција је једноставачна а одликује се комплексним вертикалним склоповима, као и ритмичким матрицама изузетне сложености. Проминентну улогу у делу има сирена, чија је симболика многе навела да композицију повеже са градском вревом. Међутим, Варез је ово дело објаснио као симболичну представу открића нових светова.

Офранде је дело настало 1921. године за сопран и камерни оркестар који је појачан корпусом удараљки, будући да у делу нема других мелодијских линија осим вокалне. Фактура је реализована као мрежа ситних ритмичких флоскула, која је подржана наглашеном тембралном компонентном. У овом остварењу се уочава Варезова тенденција да своју композициону технику готово у потпуности подреди ритмичком и тембралном аспекту звука, што је довело до његове чувене тезе о музици као „организованом" звуку.

Октандр је дело за седам дувачких инструмената и контрабас настало 1923. године, као изузетак у Варезовом опусу, будући да дело не садржи никакве удараљке. Међутим и поред тога, структура композиције одражава ауторове поетичке ставове очите у третману тембра и сложености фактуре тока.

Екваторијал је настао 1936. године, најпре као дело за бас, дуваче, оргуље, удараљке и теремин, који је касније замењен мартеноовим таласима. Композиција се може сматрати зрелим Варезовим остварењем будући да композитор у њој сажима сва дотадашња достигнућа, укључујући и електронске звукове, са којима је експериментисао у позном периоду свог стваралаштва.

Аутор емисије: Милан Милојковић