Николај Римски-Корсаков: Бадње вече

Премијера овог дела је била 10. децембра 1895. године у Мариинском театру у Санкт Петербургу. Опера је компонована годину дана раније, одмах после трагичне смрти Петра Чајковског. Наиме, Бадње вече је четврто оперско дело које је написано по мотивима Гогољеве приче. Сам Чајковски је написао две опере са овим сижеом – најпре Ковача Вакулу, кога је затим прерадио у познатију оперу Черевички. На основу истог либрета, оперу је написао Николај Соловјов који ју је такође назвао Вакула ковач. Молим Вас да приметите, написао је Римски-Корсаков одлучно Александру Глазунову да се моје опера зове Бадње вече, а не Черевички или Ковач Вакула. Ипак, како је композитор био склон идеологији словенске пантеистичке митологије, савременици нису били у потпуности задовољи претераном митологизацијом невине Гогољеве приче, те се опера није дуго одржала на репертоару. Процес постављања ове опере био је изузетно фрустрирајући за Римског-Корсакова, јер су на генералној проби двојица Великих кнежева били увређени тиме што је композитор укључио лик царице Катарине Велике у своје дело. Наиме, у Гогољевој причи, као и код Чајковског и Соловјова, користи се само генеричко име Њено величанство – Царица. Велики кнежеви су захтевали да се њена деоница изостави из опере, због чега је увређени композитор бојкотовао премијеру.

У својој аутобиографији Римски-Корсков је признао да је био помало занет сижеом, али да му је ова грешка омогућила да напише пуно занимљиве музике. Уистину, опера Бадње вече је пуна иновативних, необичних хармонских и колористичких решења која су била заштитни знак Римског-Корскова, утирући пут потоњим генерацијама композитора који су били инспирисани руским музичким и идејним имагинаријумом. Како је Римски-Корсков био велики оркестратор, у овој опери сусрећемо изузетне инструменталне склопове, као и доследну употребу челесте  - инструмента који је изграђен тек 1886. године - као звучног оваплоћења чаролије и магије.

Кратки сиже опере говори о младом ковачу Вакули чија је мајка Солоха, вештица која на наговор Ђавола краде месец. Вакулина добродушност и храброст спречавају Ђавола да му се освети и да узме његову душу. Када Оксана, девојка у коју је заљубљен, затражи царичине чизме као залог његове љубави, Вакула креће у руску престоницу. Он успева да победи Ђавола, да га зајаше и натера да одведе на царичин двор где добија чизмице. Када се врати у село, где сви верују да је нестао, он добија руку своје вољене и опера се завршава срећно, уз прославу празника Божића.

Уредница Ксенија Стевановић