Жана Дамњановић: Постколонијални дискурс у делима В. С. Најпола

Видиадхар Сураџпрасад Најпол несумњиво спада међу најзначајније представнике постколонијалне књижевности, али је његово дело, као и он сам, често било на удару постколонијалне критике. Његов путопис Средишњи пут (1962), у којем је описао своју прву посету Тринидаду након одласка са свог родног острва, изазвао је жестоку осуду црног западноиндијског становништва које је његову слику Тринидада окарактерисало као расистичку, док су његову визију ислама у књизи Међу верницима: исламско путовање (1981) муслимански читаоци доживели као селективну и скучену. Али, међу западним читаоцима, посебно оним са енгелског говорног подручја, наишао је на сасвим другачији пријем - добио је награду Сомерсет Мом (1961), Букерову награду (1971), награду за животно дело Дејвид Коен (1993) и Нобелову награду (2001), а 1989. године британска крањица га је прогласила витезом.

У тексту Постколонијални дискурс у делима Видиадхара Сураџпрасада Најпола Жана Дамњановић прво оцртава постулате постколонијалне теорије, а потом одређује и њен однос према Најполовим делима. Циљ постколонијалног дискурса јесте разоткривање механизама који су омогућили да до тридесетих година двадесетог века европске колонијалне силе прошире своју власт на више од 80% планете. Како су колонијални походи на неевропске земље били праћени и одговарајућом идеологијом чији циљ је било оправдавање војно-политичког ангажовања Европе у остатку света, развио се специфичан колонијални дискурс који је колонијалним освајањима дао димензију која их је учинила прихватљивим европској јавности.

Расне предрасуде и стереотипи, одраније присутни као део представе о Другом, са европском колонијалном експанзијом прерађени су и интензификовани у оквиру научног дискурса који подржава идеологију о европској супериорности. Постколонијални дискурс ревидира темељне претпоставке колонијалног дискурса и настоји да разобличи неке од идеја које леже у основи европске империјалне визије света и човечанства, а концептуални апарат за такав подухват постколонијални теоретичари заснивају на постструктуралистичким и деконструктивистичким принципима.

Сам Најпол се већ од свог првог романа Мистични масер (1957) бави специфичним стањем постколонијалног субјекта ухваћеног на размеђи између «центра» и «маргине». Он полази од анализе колонијалног и постколонијалног стања насталог у сусрету колоније и империје, а у току којег се развијају комплексни односи између колонизатора и колонизованог. Специфична (пост)колонијална ситуација производи мимичаре, хибридне и отуђене јединке које доживљавају кризу идентитета и траже путеве за превазилажење комплекса инфериорности, изолованости и политичке беспомоћности, пише Жана Дамњановић.

Уредница емисије Тања Мијовић