Музика бечких класичара

Током свог живота, Моцарт је гајио посебан однос према Прагу и његовим становницима. Овај град је за великог композитора био место добрих вибрација које су га испуњавале како инспирацијом, тако и увек позитивним реакцијама на његова остварења. Чак и у периодима када Моцарт није уживао наклоност бечке власти и публике, Праг је био тај који му је нудио подршку и духовно прибежиште. Међу пожутелим хартијама Моцартових писама послатих из овог града ни данас не бледи његов запис у коме саопштава како га још „само његови Пражани разумеју".

Тек нешто више од месец дана након што је у Бечу завршио рад на својој веома успелој тридесет и осмој симфонији у Де-дуру, Моцарт ју је 19. јануара 1787. године премијерно извео у Прагу. Управо због места првобитног извођења, симфонија је убрзо прозвана Прашком симфонијом како је и данас позната. Постоји мишљење да се поред очигледне везе која је успостављена између места премијерног извођења и назива симфоније, налази и једна дубља повезница оличена у самом духу дела који, сматра се, представља Моцартов израз осећања која је имао према Прагу.

Назван једним од најпрефињенијих мислилаца за клавијатуром, Жан-Ефлам Бавузе се данас истиче као један од водећих француских пијаниста. Некадашњи студент Пјера Санкана на Париском конзерваторијуму, Бавузе је био лауреат Бетовеновог такмичења у Келну, као и Конкурса младих концертних музичара у Њујорку 1986. године. Његови снимци клавирских концерата Беле Бартока, Дебисија и Равела, донели су му одличне оцене критике, а његов пројекат снимања свих Хајднових клавирских соната означен је као музичко изненађење године 2010. у Француској. Чућете Бавузеово тумачење Клавирских соната број 39 и 48 Јозефа Хајдна.

Некада чудо од детета, а данас већ интернационално афирмисани виолиниста, Немања Радуловић је један од у свету најпознатијих музичара потеклих са ових простора. Музичар кога француска штампа услед његове несвакидашње виртуозности зове „вештац на виолини", Немања Радуловић своје фуриозне наступе обликује у стајлингу хеви-метал звезде, што га чини упечатљиво оригиналним међу осталим колегама на класичном музичком подијуму данас. О тајни која се крије иза његових увек више него харизматичних наступа, он сам каже: „Многи мисле да је моја енергија на сцени брижљиво испланирана, али није. Све је спонтано, јер док не осетим музику, не могу да свирам. Мени је музика дала све и сваки пут се изнова на сцени трудим да јој узвратим колико могу."