Хроника Трећег програма

Најпознатија и најславнија балерина данашњице, Светлана Захарова, наступила је 8. децембра у Сава центру у целовечерњем двочином балету из романтичарског периода Жизела. Пaртнер примабалерине био је Руслан Скворцов (у улози Алберта), један од најугледнијих чланова Балета Бољшог театра, а у извођењу су учествовали и балетски ансамбл и оркестар Народног позоришта из Београда којим је дириговао Павел Клиничев, стални диригент московског Бољшог театра. Иначе балет Жизела је настао у Француској средином 19. века захваљујући заједничкој сарадњи и стваралачкој енергији више личности - либрето су писали драматург Верона д'Сен-Жорж и поета Теофил Готје, музику је компоновао Адолф Адам, а кореографи су били Жан Корали и Жил Перо, тадашњи балетски играчи. Током више од 150 година извођења овог балета, допринос бесмртности Жизеле дали су најугледнији кореографи и играчи, попут Леонида Лавровског, Вацлава Нижинског, Тамаре Карсавине, Рудолфа Нурејева, Наталије Макарове, Карле Фрачи и многих других. Извођење Светлане Захарове остаће забележено у историји балета по суптилном, али не и експресивном приступу «Жизели», по свежини у игри, музикалности у покретима, флуидности у целокупној изведби, што је све заједно дало свој допринос Жизелином уласку у вечност, коментарише Драгана Мартиновић.    

*     *     *

Роман Светислава Басаре Дуговечност објавила је ове године издавачка кућа Лагуна из Београда. Радња новог Басариног романа је сведена: приповедач - гастарбајтер у франкфуртском зоолошком врту, разговара са својим колегом и земљаком, као и са ликом по имену Кангрга, који му је нека врста ментора и идеолошког гуруа. Они причају о најразличитијим темама или, прецизније, одређеном виду критике излажу се многобројне личности, појаве, државне институције, историјске епизоде, уметничка и научна дела. Коришћењем свакојаких претеривања и парадокса, уз урнебесан хумор, Басара «предмет анализе» карикира, сецира, изврће наопачке, потире и сатире, док на крају не постане «очигледно» и «доказано» да је бело заправо црно. Фронтално нападајући општеприхваћене и подразумеване вредности и ставове, приповедач поносно витла ратном секиром политичке некоректности и са уживањем руши све тотеме и табуе који му се нађу на путу... Он изазива, провоцира и зачикује, раздражује и подстиче критички нерв просечног српског конзумента културе, политичке и историјске, убацује му у главу црва неповерења, непоштовања, непокоравања аутритету... Тај ефекат, уз једну дозу слободе, могао би се назвати «панкерским»: као што је панк својевремено грубо и без анестезије раздрмао учмали свет рокенрола, поставио ствари на главу и променио правила игре, тако се и «Дуговечност» не труди да буде лепа, али је безобразно забавна и има несумњиво терапеутско дејство, пише Иван Радосављевић. 

Уредница емисије Тања Мијовић.