Антологија српске музике

Свестрано оријентисан, Живковић је био једна од најзначајнијих фигура српске музичке културе прве половине двадесетог века. Ученик Миленка Пауновића у београдској музичкој школи Станковић, а потом студент Хермана Грабнера на лајпцишком конзерваторијуму и Венсеаа дЕндија на Схоли канторум у Паризу, Миленко Живковић је својим изузетним знањем значајно допринео унапређењу педагогије у музички недовољно просвећеном међуратном Београду, али се активно заузео и као организатор музичког живота и покретање првих стручних удружења. Најпре професор у музичкој школи Станковић, а потом и на Музичкој Академији чији је једно време био и декан, Живковић је био живо ангажован и као диригент хорова Станковић и Обилић, те као један од оснивача Удружења композитиора Србије. 

Као стваралац, Живковић се ослања на национални правац у српској музици. Како Властимир Перичић истиче, „Служећи се пажљиво одабраним средствима европске модерне, он остварује личном цртом обележену синтезу савремене експресије и духа народног мелоса, при чему нарочиту пажњу поклања продубљивању хармонског израза на основу тоналних специфичности нашег музичког фолклора". Богат и жанровски хетероген композиторски опус Миленка Живковића обухвата симфонијска остварења попут Симфонијског пролога и Симфонијских фрагмената, камерна дела, кантату Рођење Весне, затим соло-песме, бројне хорове, духовну музику - у којој истакнута места заузимају Византијска литургија, Опело, Оче наш и друга, као и солистичка дела.

У емисији ћете чути Игре из Македоније за оркестар и хор, свиту коју је Живковић написао за потребе ансамбла народних игара Коло, 1947. године, Свиту у старом стилу за флауту и гудаче као и Епикон 1945, за виолончело и клавир, дело епског карактера инспирисано догађајима из народно-ослободилачке борбе.

Аутор: Стефан Цветковић