субота, 08.12.2012, 22:40 -> 11:57
štampajПарадокс фикције
Стејси Френд: Шта заиста мислим о филму „Кенеди”
У циклусу ПАРАДОКС ФИКЦИЈЕ можете пратити делове текста Стејси Френд „Шта заиста мислим о филму Кенеди” у преводу Александре Костић.
Реагујући на сада већ класичан текст Кендала Волтона Страх од фикције (емитован на таласима Трећег програма), Стејси Френд изнова тумачи појам фикције, полемише са Волтоновим тезама, али не прибегава анализи филмова научне фантастике, већ се упушта у „читање" филма „JFK" Оливера Стона. Тема „филозофије фикције" остаје иста: који механизми покрећу наше емоције када је реч о фикцији - управо с обзиром да је реч о фикцији? Наиме, ако знамо да оно што гледамо није стварно - па чак и ако је апсурдно, како то сугерише Волтон, рецимо велика свемирска слина која терорише Земљу - како је, онда, могуће да се заиста узбуђујемо, да заиста патимо, или заиста плачемо, савладани емоцијама? Какав је, дакле, статус фикције у нашим животима уроњеним у реалност?
Филм „JFK" Оливера Стона, утолико, игра је са двоструким дном: с једне стране читав филм се одвија у реалистичном коду, да би се, с друге стране, плела прича која готово у сваком свом сегменту почива на чистој фикцији. Заплет је у томе што се у самом срцу реалности налази фикција. Ткиво реалности слепљено је са скелетом фикције. Стејси Френд анализира тај однос.
Текст је преузет из књиге „Imagination, philosophy and the arts" коју су приредили Метју Киран и Доминик Мекајвер Лопез 2003. године. Чита Марица Милчановић. Циклус уредио Иван Миленковић.
_169x300 "Zeleni i crni list")
Коментари