Композиција „Ла Жиро” Луја Андрисена

Овај композитор рођен у Утрехту 1939. године, након завршених основних студија на Академији у Хагу, своје усавршавање наставља у Милану и Берлину у класи Лучана Берија. Рана остварења једног од најзначајнијих савремених аутора сведоче о истраживању и експериментима са различитим стиловима и жанровима попут послератног серијализма, монтажне технике и електронске музике. Његова реакција на конзервативизам холандске савремене музике узроковала је стварање радикалне музичке естетике 1970. године, која се од тада препознаје као стожер његовог стваралаштва. Тада је престао да пише оркестарска дела за конвенционалне ансамбле већ је компоновао за специфичне саставе састављене од традиционалних инструмената, али и електричне гитаре и бас гитаре. У Андрисеновим позним делима комбиновани су елементи џеза, америчког минимализма и неки аспекти естетике Игора Стравинског, а у хармонском језику доминирају дисонанце карактеристичне за дела европске послератне авангарде, које су супротстављене тоналном језику минималиста. Ове хармоније Андрисен организује у звучне блокове сачињене од музичких образаца који се понављају.

Назив композиције Ла Жиро за виолину и оркестар инспирисан је Аном Жиро, која је била муза Антонија Вивалдија, композитора кога Андрисен посебно цени. Аутор наводи да до извођења овог дела не би дошло да није виолинисткиње Монике Жермино, којој је композиција и посвећена. Солисткиња, која је Андрисена инспирисала као што је некад Ана Жиро Вивалдија, осим што свира, током интерпретације пева италијанске песме, приповеда приче и снове, шапуће. Дело чине четири одсека: прва три су у форми кончертина, док је „музичка драма" смештена у последњи, лагани одсек.

Уредница емисије Ђурђија Вучинић.