Композиције Ернста Кшенека

Готово да нема композиционе технике која је била на располагању ауторима током двадесетог века, а да није заступљена у изузетно богатом опусу овог ствараоца. Већ се у његовим раним делима може уочити, за то време необична, разноврсност приликом тонског обликовања појединачних композиција. Међутим, не може се рећи да се ради о некохерентном изразу, чак и према критеријумима који су били доминантни у Кшенековом окружењу. Тако, Кончерто гросо из 1925. године стилски недвосмислено упућује на барокно стваралаштво. Кончертино сачињен од виолине, виоле и виолончела дијалогизира са рипиеном на традиционалан начин, док је музички језик тоналан и без већих отклона од функционалне хармоније. С друге стране, барокна изражајност изговорена је музичким речником Вајмарске републике, који у овом случају карактерише фрагментирана синтакса и пренаглашена емоционалност. Тоналне равни се у делу нижу готово каскадно, без изразите припреме, чиме се додатно интензивира експресивност мелодијских флоскула. Моторичност пулсације се може доживети пре као напетост него као покретљивост, чему доприносе и изломљене линије водећих деоница. За разлику од обраћања барокним тековинама у делима његових савременика, Кшенек је чини се настојао да ревитализује афективну димензију, вокалног порекла, из стваралаштва 17. и 18. века, без очигледног инсистирања на његовом композиционо-техничком аспекту.

Иако се може рећи да се ради о зрелом Кшенековом остварењу, Симфонија број 4 се сразмерно ређе јављала на репертоарима оркестара него што је то био случај са првим трима његовим композицијама овог жанра. Разлог томе се може пронаћи управо у одсуству јасних референци ка ауторовим узорима, чија је заступљеност у делима из међуратног стваралачког периода била изузетно провокативна. Без барокних форми, те ослобођена веза како са Шрекеровим и Бузонијевим умереним, тако и са Берговим и Веберновим радикалним модернизмом, Четврта симфонија слушаоце суочава са својеврсним ауторовим резимеом дотадашњих поетичких екскурзија. Ово дело је формално мање прегледно од послератних америчких симфонија, а ретке су и маестозне кулминације засићене патетиком, изузетно присутне у делима настајалим са обе стране гвоздене завесе. Интимност израза подсећа на донауешингенске сусрете из двадесетих година, али представљена оркестарским медијем и без експериментаторског полета, она је само реминисценција на овај значајан период у европској музици XX века. Посебна пажња је посвећена вајању мелодијских сегмената, чија изражајност упућује на Кшенеково вокално писмо. Мотивски рад је подређен испеваности кантилена, чије одвијање преко доминантно терцних вертикала, гради нарацију која убедљивошћу призива музичку реторику позног 19. века.

Аутор емисије Милан Милојковић