Реформа опере серије у Бечу

Опера Орфеј и Еуридика, премијерно изведена у бечком Бургтеатру 5. октобра 1762. године, представља једну од прекретница у историји опере. Прва у низу Глукових и Калцабиђијевих реформисаних опера, Орфеј и Еуридика је блиско повезана са традицијом пасторалног жанра азионе театрале, а у њој се очитавају скоро сви елементи реформистичког манифеста који ће Глук и Калцабиђи објавити у предговору опере Алкеста 1767. године. Из партитуре опере, елеминисане су колоратуре и da capo арије, разбијен је систем смењивања речитатива и арија, а речитатив secco је у потпуности замењен експесивно конципираним оркестарским речитативом accompagnato. Изузетно значајну улогу у драматургији опере задобио је хор, али и балет, који је, под утицајем ballet d'actiona, задобио облик пантомимских сцена. У свим овим елементима, јасан је утицај француске опере, а већина уметника који су били ангажовани у продукцији су били упућени у тековине француских оперских жанрова: Ђакомо Дурацо, управник бечких дворских позоришта који је организовао ову продукцију, био је изразити франкофил, Калцабиђи је значајан део своје каријере провео у Паризу, док је Глук био активно ангажован у компоновању и постављању француских опера у Бечу.

Кристоф Вилибалд Глук, био је штићеник управника бечких дворских позоришта, грофа Ђакома Дураца, и блиски сарадник песника и либретисте Ранијерија де Калцабиђија. Током своје службе у Бечу компоновао је барем четири опере које данас препозањемо као реформистичке, као и више пантомимских балета. Пошто је изградио каријеру као слободни композитор широм европских оперских сцена, Глук се 1752. године преселио у Беч, који ће у наредних 20 година бити примарно поприште његових новаторских дела. Глук је крајем 50-их и почетком 60-их година XVIII века, уз Дурацово залагање, преузео компоновање opéra-comique и балета за бечку дворску сцену. Калцабиђијев долазак у Беч означио је почетак плодне сарадње двају уметника, коју обележавају три реформистичке италијанске озбиљне опере. То су Орфеј и Еуридика, Алкеста и Парис и Хелена. Специфичности Глуковог музичког израза у првој у низу ових опера, у великој мери је била условљена и избором певача, поготову када је у питању карактер вокалних деоница. За улогу Орфеја био је ангажован италијански алт-кастрат Гаетано Гвадањи, који, поред тога што је био познат захваљујући изузетној глуми и сјајном сценском наступу, свој виртуозитет није градио на бриљантној техници колоратура, већ на деликатном и рафинираном тону. Гвадањи је такође био заговорник опере као уметности сценске илузије, што је била и једна од идеја реформе опере серије, те је одбијао да се поклони када би аплауз после арије прекидао ток радње, или да понови омиљену арију коју би публика тражила.

Први чин ове опере започиње сценом Еуридикине сахране, а наставља се Орфејевим ламентом. Пред Орфејом се појављује Купидон, који му пружа могућност да сиђе у подземни свет и спасе Еуридику. Трећи, завршни чин опере, започиње сусретом главних протагониста у подземном свету, а завршава се прославом срећног завршетка. У партитури се посебно издваја арија Орфеја из прве сцене трећег чина, Шта ми је чинити без Еуридике, која својом уздржаношћу у потпуности осликава тип вокалног умећа Гаетана Гвадањија.

Аутор емисије Срђан Атанасовски