Дела Ерика Сатија и Џорџа Антајла

Ерик Сати, рођен је 1866. године и своју популарност дугује понајвише свом клавирском опусу. Историја музике показала је да је био испред свог времена и да је својом антиромантичарском и антиимпресионистичком музиком инспирисао многа дешавања у двадесетом веку. Супротно грандиозним романтичарским остварењима посвећеним великим извођачким ансамблима, Сати је писао минијатуре и композиције за мање саставе. Избегавао је, при том, засићене контрапунктске текстуре и изналазио прегледна формална решења, док је истовремено уводио иновације на пољу хармоније. Утицао је на многе композиторе међу којима су Клод Дебиси и Морис Равел, као и носиоци француског музичког неокласицизма - група Шесторица којој су припадали Хонегер, Пуланк и Мијо. Створио је концепт музика за намештај, што је значило да музика треба да буде у позадини свакодневног живота. Овај концепт инспирисао је бројне покрете савремене популарне музике. Поред клавирске музике његове најзначајније композиције су балети Релаш и Парада, циклуси песама, као и опера Сократ.

Циклус комада под називом Спорт и разонода садржи двадесет једну минијатуру, које описују различите спортове, ситуације и карактере на врло интиман начин а кроз комбинацију музике, поезије, калиграфије и цртежа. Сви комади су веома кратки а претходи им исто тако кратка поема. У првом штампаном издању овог дела, музика је била забележена композиторовим калиграфским рукописом а свака композиција - праћена илустрацијом. Ова колекција је можда најрепрезентативније Сатијево дело јер обухвата све стилске елементе композиторовог опуса: неки од комада су духовити, а неки иронични, езотерични и мрачни.

Авангардни стваралац Џорџ Антајл, био је један од покретача експеримената и истраживања у америчкој музици почетком XX века. Антајл је имао различита интересовања, што је резултирало полистилистичним опусом у којем се препознају утицаји импресионизма и џеза, али га карактерише и проширивање музичког језика убацивањем немузичких звукова у конвенционално музичко окружење.

Жена са 100 глава је низ од четрдесет пет минијатура компонованих 1933. године, а инспирисаних гравирама из књига приповедака из XIX века које је сакупљао Макс Ернст. Уметник их је комбиновао у необичне колаже, и објавио их под називом који је и Антајл дао својој композицији. Прелиди кореспондирају са Ернстовим колажима и засновани су на необичним хармонским обртима и упечатљивим ритмовима.

Ауторка емисије Бранка Поповић