„Трећa Србијa"

Ауторке испитују различите форме дискурзивног конструисања „Треће Србије", која се у савременом јавном говору у Србији нуди као алтернатива некада укорењеној подели на „Прву" и „Другу" Србију. Упркос јединственом термину, „Трећа Србија" није само једна већ их има различитих. Свима им је, међутим, заједничко експлицитно апеловање на превазилажење расцепа и крајности који се перципирају као пренаглашени, вештачки и/или удаљени од реалних брига и интереса српског друштва. У овоме је садржана и једна морална претензија, јер се тврди да се нуди нешто боље и исправније од пређашње дихотомије. Различита лица „Треће Србије", њихове сличности и дивергенције истражени су на основу анализе корпуса текстова из штампе и периодике у којима се ова синтагма јавља.

„Текућа расправа око Треће Србије може се читати и као само још једно непродуктивно „препуцавање" (како се то у Србији воли рећи) старих непријатеља: једни се пресвукли, други се престројили, трећи се посвађали, четврти намигују... а све заправо остаје исто. Иако, без сумње, и такво виђење има основа, ми сматрамо да расправа ипак указује, макар невешто и неартикулисано, на једно истинско и за демократију важно питање, а то је питање управљања плурализмом. Да ли постоји - и, ако да, где се налази и како да је препознамо - гранична линија између деструктивних, конфликтогених расцепа у политичкој заједници и, на другој страни, „нормалне" разноврсности политичких опција и светоназора? Као и питање-парњак: шта је с истом таквом линијом између неопходне узајамне толеранције и консензуса око правила игре која омогућавају суживот различитих опција и, на другој страни, тоталитарног, наметнутог јединства? Ово је, наравно, једно од кључних питања савремене политичке теорије које далеко превазилази скромне оквире овога рада", пишу Ивана Спасић и Тамара Петровић.

Уредница: Оливера Нушић