Момињи и теоријска мисао о музици

Кроз већи део 18. века естетичари су инструменталну музику сматрали нижом врстом уметности која није у могућности да пренесе уметничку, поетску поруку. Док је вокално-инструментално музика могла да, пратећи вербалне исказе, подражава различита афективна стања у следу, од инструменталног става се очекивало да доследно спроводи једну музичку идеју и карактер. Међутим, од овог начела одударала су остварења композитора попут Јозефа Хајдна и Волфганга Амадеуса Моцарта, која су пред крај столећа стекла велику популарност љубитеља музике широм Европе. Инструментална дела ових композитора заснивала су се на сукобу више супротстављених карактера и тема, а садржали су и елементе високо профилисане музичке експресије, која је могла да асоцира на вокално-инструменталне жанрове. Не би ли оправдао и објаснио Моцартове композиционе поступке, Момињи је први став Гудачког квартета број 15 у де молу (К 421), анализирао тако што је придодао још једну, вокалну деоницу, са поетским текстом који је сам написао, и то на тему ламента напуштене Дидоне. Момињи је оваквим поступком желео да разоткрије право значење Моцартовог инструменталног израза, видећи у њему врсту скривеног превода. Правдајући на овај начин високу екпресивност Моцартове партитуре, Момињи уствари није одступио од становишта просветитељске естетике да права музичка експресија настаје искључиво у садејству са текстом. Ова Момињијева анализа објављена је у последњем тому његовог Комплетног приручника из хармоније и композиције, 1806. године у Паризу. Момињијева каријера у Паризу наставила се све до 1828. године, када је његова издавачка кућа банкротирала, те је Момињију до смрти 1842. године, преостала тек државна рента коју му је обезбедио његов колега, Луиђи Керубини.

Исте године када је Момињи објавио своју неортодоксну анализу Моцартовог Гудачког квартета у де молу, у чувеном лајпцишком листу Allgemeune musikalische Zeitung публикован је текст немачког критичара и писца Аугуста Апела о Моцартовој Симфонији број 39 у Ес-дуру (К 543). Апел, кога историја музике данас превасходно памти као аутора романа који је послужио за израду либрета за Веберову оперу Чаробни стрелац, наизглед се служи сличним поступком као и Момињи, покушавајући да експресију Моцартове инструменталне композиције доведе у везу са текстом. Међутим, Апел своје типично романтичарске стихове о тријумфу љубави не нуди читаоцима као имагинарни текстуални предложак за Моцартову музику, већ покушава да покаже како се једна уметничка идеја може подједнако успешно и целовито исказати кроз обе уметности, како кроз музику, тако и кроз поезију. Апел на овај начин превазилази оквире естетике просветитељства, која је инструменталној музици ускраћивала моћ аутономног уметничког говора.

Аутор емисије Срђан Атанасовски