Александар Молнар: Кант и искушења прагматизма

Аутор анализира три главна типа прагматичких искушења са којима се Имануел Кант сусретао током свог живота. Први тип је искушење прагматизма у свакодневном животу, којем Кант, поготово у својој младости, није увек успевао да одоли. Други тип је искушење идеолошког прагматизма и Молнар настоји да покаже да је Кант (као и други просветитељски филозофи у Прусији током живота Фридриха II Хоенцолерна) практиковао ову прагматичку стратегију када је настојао да избалансира фридрицијански и пијетистички елемент пруског просветитељства. Треће је искушење теолошког прагматизма са којим се Кант суочавао након смрти Фридриха, када је покушавао да заснује моралну теологију (понајпре у његовој другој и трећој критици), а да није налазио начина да сузбије чисти "легализам" у задобијању награда ("блаженства") у загробном животу.

"...Чињеница да је живео, мислио и делао у веку просветитељства и да је сасвим добро разумео критичке интенције просветитељске филозофије, коју је у Прусији на све начине афирмисао краљ Фридрих II Хоенцолерн, за пијетистички смерног Канта је несумњиво представљала отежавајућу околност са којом се морао помирити и под утицајем које је себи поставио задатак да религиозне догме, у које је дубоко веровао, учини што је више могуће компатибилним са новопостављеним филозофским захтевима које је државни врх пропагирао и преко лојалне образовне мреже наметао у курикулуме. Самим тим, својим животним опредељењем за филозофију саобразну "веку просветитељства" у Прусији, Кант је већ у старту морао да одустане од тога да буде религиозни аскета, горљиви "мисионар", па на крају крајева, и доследан пијетиста. Идеолошким захтевима "века Фридриха", који је за Канта увек био синоним за "век просветитељства", он је знао да се прилагоди пре свега зато што је са самим Фридрихом делио извесне карактерне црте, а пре свега емотивну удаљеност од "ближњих", коју је, баш као и његов омиљени краљ, компензовао инсистирањем на хладном формализму. Кант се никада није женио, нити је имао посебно интимних пријатеља, а према члановима своје породице није гајио никаква иоле топлија осећања, већ се само држао "пуког испуњавања дужности". Чак је и анегдоте причао мртав озбиљан, не смејући се сам никада. То је дало повода њему склоним биографима да закључе како је "[п]риродна [...] последица ове истинске посвећености општељудском да је афективна склоност ка појединачном човеку играла сразмерно малу улогу у осећајном животу Канта". Са једним јединим изузетком - "афективна склоност ка појединачном човеку" играла је велику улогу у Кантовом животу када је у питању био он сам..."

У суботу, 20. октобра можете пратити две емисије: прву у паузи директног преноса са Бемуса (око 21:40), а завршни одломак Молнаревог текста на програму је после другог дела концерта, око 21:45 сати.

Уредница: Оливера Нушић