Момињи и теоријска мисао о музици

Момињи је у својим радовима истицао значај контрапункта у образовању композитора и неретко је критиковао мањкавости полифоног слога тадашње музике. Његови написи били су посебно значајни за рецепцију дела Георга Фридриха Хендла, између осталог и јер су у први план поставили инструменталне композиције овог аутора, које пре тога нису биле довољно запажене у Француској. Момињи је у својим трактатима посебно истицао Хендлове фуге из свита за чембало као узорна остварења у овој полифоној форми, а више њих је подробно анализирао у својим студијама. Значајно је приметити да се Хендлова остварења издвајају као нетипична у традицији барокне свите јер укључују ставове у облику фуге и то неретко као тежиште читавог циклуса. У Свити број 8 у ф-молу Хендл је принцип полифоног рада спровео најдоследније, и то не само у фуги, која је на месту другог става и која је послужила као пример у Момињиевом уџбенику, већ и у играчким ставовима, на плану формулисања тема.

Поред цитата барокних композитора, приручници Жером-Жозефа де Момињија обилују и примерима савремене употребе полифоних техника из опуса Муција Клементија. Овај италијански пијаниста, композитор и педагог, активан у Енглеској, истакао се својом школом за савладавање пијанистичке технике Gradus ad Parnasum, или уметност свирања клавира, коју је објавио у више томова, од 1817. до 1826. Gradus ad Parnasum се заправо састоји од стотину комада кроз које је Клементи представио пуну разноврсност свог опуса. Клементи у збирци показује посебну наклоност према контрапунктском раду и линераном начину мишљења, што може бити изненађујуће, како у односу на преовлађујући стил његовог времена, тако и имајући у виду намену ових комада.

Студија полифоније заузима једно од централних места у раду Момињијевог савременика Антоњина Рејхе. Рођен у Прагу 1770. године, Рејха је од 1808. био активан у Паризу као композитор и теоретичар музике, а 1818. постављен је за професора контрапункта и фуге на Париском конзерваторијуму. Рејха је био први који је, за потребе својих приручника сам компоновао фуге, уместо да користи примере из литературе, сматрајући да теорија музике мора да буде у сагласју са савременом композиторском праксом. Фуга заузима значајно место и у Рејхином композиторском опусу, при чему се издваја његова збирка од 36 фуга за клавир из 1803. године. У ову збирку Рејха је укључио и одређене фуге које је истовремено објавио у својим теоријским радовима, а један број фуга написао је на теме тада већ канонизованих композитора, попут Баха, Хајдна, Моцарта и Доменика Скарлатија.

Аутор Срђан Атанасовски