Зоран Ћирић: Зауставно време

„...Има света који не зна шта је учтивост. Алекса не мора да витла песницама да би се од таквих склонио у оне пионирске, дивље дане када је отишао у анадолске дине, уписавши гласовиту „Трапатонијеву прашинарску школу", где је упознао јединствени програм припрема за тренерске студије. Чинило му се тада да су сви његови странски другови из „камиљег кампа", након почетног упознавања са пустињским дрилом откачене италијанске тренерске ведете која је Мусолинија прогласила спортским саветником Лоренса од Арабије, очекивали, као и он, да ће умрети сваког трена јер су живели сваки дан као да им је последњи. Такав начин живота у искешираном, преплаћеном карантину одговарао је Алексиним раштрканим, погубљеним, детињасто нихилистичким осећањима и он им се ускоро придружио.

Били су пијани данима. Подметали су пожаре у мушке тоалете у ноћним клубовима, палили уличне димилице и остављали краве на неочекиваним местима. Започињали су кавге и туче, били прави давежи и проводили ноћи у затвору како би се отрезнили. Доводили су ноћу женскиње упркос правилима школе - стриптизете из ноћних клубова, проститутке, непознате даме, студенткиње и туристкиње - и плаћали казне за те чулне прекшаје.

Испадали су из аутомобила у вожњи и лежали у болницама; понекад су се тукли у феркама и опет лежали у болницама. Један од њих је погинуо у аутомобилској несрећи, пијан. Двојица су морала да се ожене девојкама, локалним оријенталкама, којима су несмотрено направили децу. Тројицу су из школе вратили гневни родитељи. Један је извршио самоубиство попивши таблете за спавање, а на аутопсији је откривено да је имао сифилис. Тројица су постали хронични алкохоличари. Отприлике дванаест их је избачено због неполагања испита.

Лако је, заиста, бити сатиричан према свему томе, али сетите се да се сатире нису појављивале саме од себе; пишу их људи који су живели управо таквим животом.

И Алекси то сада звучи као сатира, али тако је било.

Они који нису били избачени, или нестали, стекли су врло ратоборно образовање - тешко је остати дуго времена у „Трапатонијевој прашинарској школи" и избећи образовање обогаћено незамисливом праксом.

На своје велико изненађење, Алекса Тирнанић је био жив када је дошла додела диплома, ако не и потпуно трезан, и доживео је да сидје са Булен Еџевитове терасе носећи своју тренреску диплому у руци - блед, слаб и одшколован. Био је изгубио девет килограма, безброј предрасуда, много паланаштва, невиност (оно што му је остало од ње) и црквену веру. Развио је издржљивост да много пије и ради; способност да прима батине; склоност ка картарошким играма, високом друштву и јавним кућама; наклоност према историји стратегије; и навику да размишља о тактици, која ће га напослетку одвести даље барем од потоњег... И довести на тиху ватру у нишвилском „Јединству". Али то ни тада ни сада не личи на сатиру, иако је пуно сатирања око њега и његовог тренерског престола од стиропора..."  

Текст чита Александар Божовић.

Уредница: Оливера Нушић.