Момињи и теоријска мисао о музици

Момињи је рођен 20. јануара 1762. године у Филипвилу у Белгији, а први запажени положај добио је у Лиону, где је радио као професор музике и оргуљаш. Политички се ангажовао у току револуције, да би се потом преселио у Париз, где је 1800. основао и сопствену издавачку кућу. Момињијев циљ био је да у потпуности реформулише принципе музичке теорије, те да постојеће приручнике који су били у употреби у Француској замени својим делима. Суштина Момињијеве теоријске мисли лежи у двема идејама: да музика, као и језик, подлеже правилима синтаксе и граматике, што је Момињи назвао „доктрином музичке логике", као и да је у музичком делу смисао целине надређен појединачним деловима. Увевши идеју музичког дела као органске целине, Момињи је сматрао да се целовитост дела остварује усклађивањем индивидуалних сегмената, који, пак, својом разноврсношћу на плану хармоније, мелодије и ритма, производе енергију и покрет. Како би илустровао своје поимање форме, у свом кључном делу, Потпуном приручнику из хармоније и компоновања објављеном у Паризу 1803. године, Момињи је приложио детаљну анализу првог става Хајднове Симфоније у Ес-дуру, број 103, која се традиционално назива и „Симфонија са тремолом тимпана". Поред тога што је понудио маштовито програмско тумачење дела, Момињи је приложио расправу у којој се дотакао многих техничко-композиционих поступака на плану оркестрације, макроформе, структуре музичке синтаксе, као и хармоније.

Питање односа целине и делова у оквиру музичке композиције била је једна од кључних тема естетике музике, те не чуди да су се њиме, поред Момињија, бавили и други теоретичари. Међу њима се истиче Хајнрих Кристоф Кох, немачки теоретичар и виолиниста, који је у свом Есеју о подукама у компоновању, објављеном у три тома у Лајпцигу, од 1782. до 1793. године, већину питања музичке форме такође илустровао анализама Хајднових дела. Кох пореди логику музичког тока са правилима реторике, али је рестриктивнији од Момињија када је у питању разноврсност музичког материјала у оквиру става. Упозоравајући младе композиторе на замку испразне довитљивости, чини се да Кох критикује и самог Хајдна када каже да „чак и Хомеру понекад клоне глава". Алудирајући на Хајднову симфонију број 60 у Ц-дуру, која је била позната по наслову „Растројен" (Il distratto), Кох поставља питање на који начин би композитор могао да прикаже стање духа растројене особе у инструменталној композицији. Уколико би композитор то учинио повезујући музичке одсеке који не припадају заједно, користио 'погрешан' метар, те прибегао наглим тоналним скоковима, Кох сматра да би резултат било дело које слушаоца не би покренуло као уметност, већ би га забавило кроз пуку довитљивост, а да, притом, он чак не би могао ни да увиди шта је композитор заправо желео да прикаже. Хајднова Симфонија у Ц-дуру настала је на основу програмске музике за комад Жан-Франсоаа Рењара Растројен (Le distrait) и у њој се могу препознати одлике музичког тока који Хајнрих Кох подвргава критици. Симфонија се састоји од шест ставова контрасних темпа, а посебно је упечатљив други, лагани став, где се наизменично излажу лирски мотив у гудачким инструментима и фанфарни мотив који доносе хорне и обое.

Аутор циклуса: Срђан Атанасовски