Хроника Трећег програма

Александар Милосављевић пише о представи Оливера Фрљића Мрзим истину која је изведена 14. септембра у Историјском музеју Србије у Београду. Фрљићев нови ауторски пројекат реализован је у Театру ИТД из Загреба 2011. године и већ је стекао репутацију једне од најнаграђиванијих представа у региону. Стваралац, препознатљив по режијама којима провоцира најширу јавну расправу о темама везаним за недавну прошлост, у представи Мрзим истину само се наизглед одриче бављења димензијом друштвене стварности и пажњу усмерава на властиту интиму, на историју породице Фрљић. Главни протагонисти су мајка, отац, сестра, као и сам Оливер Фрљић чије се различите верзије «призора из породичног живота» преплићу са сценама проба за ову представу, док се аутентични или измишљени цитати мешају са репликама глумаца које је написао редитељ. С једне стране, «реконструкција» истине о Фрљићима добија смисао личне редитељеве исповести, а с друге - постаје својеврсна анализа стања нације која је настањивала некадашњу Југославију. Како пише Милосављевић, исповест је болна и деликатна јер су Оливер и његова сестра, иначе рођени у Босни и Херцеговини, деца из мешовитог брака - Српкиње и Хрвата. Дакле, опет нас Фрљић суочава са истинама од којих покушавамо да побегнемо и са којима је некима од нас тешко да се суоче.

*   *   *

Са недавно завршеног 46. Битефа Вера Обрадовић пише о две плесне представе - Носферату (режија Саша Божић, продукција Театар ИТД из Загреба)  и Сувише смртни (кореографија Шобана Џејасинг, продукција компанија Shobana Jeyasingh Dance из Лондона). Идеја редитеља Саше Божића била је да кроз дводелни перформанс испита начине на које извођачево тело може бити изложено и приказано као транспозиција филмског тела. Први део представе Носферату инспирисан је истоименим филмским класиком који се може сматрати темељем хорор жанра у седмој уметности, док је други рађен на основу књиге Дона Делила Уметност тела у којој се преиспитују ограничења тела и како власништво над телом може постати естетски чин.

Плесна представа компаније Шобане Џејасинг осмишљена je за извођење у црквеном простору и, сходно томе, одиграна је у Фрањевачком самостану у Земуну. Идеја да се анимира простор цркве као место симболичне игре подстакнута је ставом да простор даје одређену контекстуалност и остварује истинитост догађаја.

*   *   *

Матко Сорић у књизи Концепти постмодернистичке филозофије, коју је објавио у Задру 2010. године, успешно је дефинисао основне постмодернистичке концепте, попут архива, андрагогије, балканизма, бинарне опозиције, деконструкције, парадигме, симулакрума и тако даље. Како коментарише Срђан Дамњановић, у филозофији није изненађење да појединац «заврши посао» који годинама нису могле да заврше институције, опремљене «пројектима», сарадницима и уходаном методологијом истраживачког рада. Међутим, изненађење представља чињеница да је овај својеврсни лексикон постмодернизма изузетно темељно и исцрпно сачињен. Сорић је обрадио укупно 203 кључна постмодернистичка појма, а критичар посебно истиче питања везана за односе медија и постмодернистичких теорија која се постављају читањем ове вредне и инспиративне књиге.

Уредница емисије Тања Мијовић.