Изазови идеологије – Алпар Лошонц

Жан-Жак Русо се може сврстати у филозофску историју радикалног супротстављања свету и, сходно томе, трагичној феноменологији модернитета. Русоова критика или беспоштедно-радиклана дијагноза стања у свету, како пише Алпар Лошонц, жустра је и онеспокојавајућа, кад-кад немилосрдна.

Аутор посебно истиче ову чињеницу јер је традиција неутрализације и отупљивања оштрице Русоове критике дуга - премда су га савременици жигосали и подсмевали му се, његовој реакцији на просветитељство и les philosophes не може се се порећи филозофски значај нити се она може поистоветити са емотивно-патолошким нападом на људски род. И данас је спектар тумачења Русоовог дела веома широк, од поменуте неутрализације до становишта да је својим моралним револтом француски филозоф легитимисао гиљотину која одрубљује главе и одвео модерно мишљење у неизвесном и опасном правцу. У ту сврху Лошонц разматра Русоов однос према другом припаднику радикалног супротстављања свету и друштву - према Карлу Марксу.

Маркс третира моменте одвајања произвођача од средстава за производњу, могућности превазилажења најамног рада и поделе рада, револуцију као темељно уздрмавање постојећег. С друге стране, из Русоових гледишта се изводи слављење народа као самопрезентне групе, протест у име праведности, критика приватне својине, побуна против присвајања природе и подривања заједничких (јавних) добара, појам «општег интереса» који оправдава конституцију државе, али и револуцију. Иако међу појединим тумачима влада уверење да је не само умесно већ и преко потребно наглашавати континуитет између писаца Друштвеног уговора и Капитала, Лошонц у овом тексту настоји да укаже на релевантне ситуације у којима се путеви Русоа и Маркса изразито разилазе. Иако се паралела између двојице мислилаца свакако може поставити и веома је значајна, ауторов став је да су разлике ипак одлучујуће.

Циклус приредили Тања Миjовић и Иван Миленковић.