Алгароти и реформа опере серије

У току седме и осме деценије 18. века, када су промене које је заговарао Франческо Алгароти у свом чувеном Есеју о опери проналазиле место у оперским продукцијама на дворовима просвећених владара, у Парми, Штутгарту, Бечу, Манхајму и Санкт Петербургу, Јозеф Хајдн је радио као композитор и импресарио на двору принца Естерхазија. Судећи према репертоару позоришта у Естерхази, Хајдн је био резервисан према реформи.

Симптоматично је, на пример, да Глукова опера Орфеј и Еуридика никада није изведена у Естерхази, већ се Хајдн одлучио за оперу у којој су елементи реформе били мање уочљиви. Хајдн је, међутим, био отворени заговорник додељивања веће улоге оркестру у оперској уметности, што је, по угледу на париску оперу, била и једна од Алгаротијевих препорука.

Када је 1779. године, поводом имендана принца Николауса Етерхазија, компоновао оперу у пригодном жанру ационе театрале, на либрето Пусто острво Пјетра Метастазија, Хајдн је у потпуности одбацио речитатив секо и одлучио се да све речитативе компонује уз елаборирано учешће оркестра. Хајдн је, при том, избегао тонско сликање, већ је свој симфонијски идиом употребио како би остварио емотивне портрете протагониста. Поред тога, арије су кратке и уздржане и лишене вокалног виртуозитета. Из Хајднове преписке сазнајемо да је композитор ово своје дело посматрао као могући узор у даљим напорима да се реформише италијанска озбиљна опера.

Након што је 1778. године електор Карл Теодор постао владар Баварског војводства, његов двор се из Манхајма преселио у Минхен, заједно са чувеним оркестром, оперским ансамблом и већином музичара. Нова управа дворског позоришта поручила је 1780. од Волфганга Амадеуса Моцарта оперу која би обрађивала судбину античког хероја Идоменеја, за коју је либрето, према француском оригиналу Антоана Даншеа, приредио салцбуршки свештеник Ђовани Батиста Вареско. Ово дело је требало да настави традицију реформисане опере серије, неговане на манхјамској сцени. Моцартова партитутра представља корак даље у погледу ангажовања оркестра, као и у погледу континуитета музичко-драмског тока, уз задржавање развијених арија и увођење карактеристика италијанског лиризма.

Аутор циклуса: Срђан Атанасовски