Мајстори барока – Игнацио Албертини

Албертини је рођен највероватније у Милану око 1644. године. Први сачувани документ у којем се спомиње је писмо принца-бискупа Олмуца композитору Јохану Шмелцеру из којег се сазнаје да је Албертини био цењен извођач, иако склон „лошем понашању". Овај композитор је иначе убијен у Бечу 1685. године, а у то доба био је музичар при двору царице-мајке Елеоноре Гонзаге која је била велики мецена музичара. У главном граду Аустрије, Албертини је припадао кругу одабраних солиста који су били везани за хабсбуршки двор, што можемо закључити из његовог блиског односа са Шмелцером, тада водећим композитором Беча.

До данас једина позната Албертинијева дела су виолинске сонате, обједињене у збирци штампаној 1686. године, седам година по композиторовој смрти у Франкфурту. Једина сачувана копија данас чува у Националној библиотеци Француске у Паризу. Припадајући дугом низу виолинских соната објављиваним у другој половини XVII века, Албертинијеве композиције поседује неке самосвојне карактеристике, а у погледу музичкој језика показују јасан спој италијанског стила и виолинског виртуозитета карактеристичног за немачки културни простор. Ове сонате имају променљиву формалну организацију - у погледу репризних одсека и броја ставова, а одликују их јаки контрасти и флуидни прелази, као и јака метро-ритмичка слика. Албертинијеве сонате плене својим плесним покретом, неспутаним виртуозитетом и нежним мелодијским линијама.

Уредница емисије Ксенија Стевановић