Музика антика

Виланела је настала у јужној Италији као популарна музичка форма везана за пучке прославе и пошалице. Половином XVI века, Адриан Виларт, Лука Маренцио и други аутори, преводе овај жанр у свет музичке изражајности аристократских и дворских кругова. Иако у Шпанији  постоје примери виланела у збиркама виртуоза на лаути и вихуели попут Естебана Дасе или Дијега Пизадора, Франсиско Гереро је био први композитор који је овај назив - у својој шпанској варијанти виљанеска - употребио као јасну музичку деноминацију.

Гереро је своје виланеле компоновао у току различитих периода живота. У младости је писао световна дела, али је по посети Светој земљи 1588. године, тада шездесетогодишњи композитор одлучио да најкомплексније и најизграђеније међу њима преради у духовне композиције писане на пробране религиозне стихове. Годину дана касније севиљски мајстор је у Венецији објавио пет збирки својих Виланела које укупно броје 71 композицију, од којих првих 18 чине прераде младалачких, световних дела. Управо ћемо те виланеле представити у овој емисији.

Трансформација из световних у духовне песме је била лакша него што се то на први поглед чини. Гереро често само мења неколико кључних речи оригиналног текста - најчешће љубавног карактера у коме се описује патња за вољеном - у потрагу за моралним смислом живота.

У музичком смислу Герерове виланеле се разликују од свог италијанског узора, који подразумева јасну троделну форму песме, јер су његове виљанеске у ствари праве полифоне композиције мадригалског типа. По речима музиколога, Герерове виланеле својим ритмичким и контрапунтским богатством показују виталност која се ретко среће у шпанској музици XVI века.

Уредница емисије Ксенија Стевановић