Електронски студио

Емисију почињемо остварењем Милоша Петровића Студија 4 из 1977. године. У овом делу аутор настоји да музички ток структурише особеном техником колажа, а звучни резултат се чини веома сличним Шеферовим или Анријевим композицијама. Разнолике исечке звука, како синтетизованог тако и конкретног, Петровић комбинује са модификованим гласом, балансирајући између напетости обрађеног белог шума и тишине. Ипак, студијом доминирају већ припремљене звучне структуре чија појава, било статична или развојна, одређује тежишне тачке форме дела, а динамички хоризонт својом ширином обухвата удаљене колажне елементе у својеврсни музички наратив.

Следи композиција Жарка Мирковића ЕП 85. Овај аутор је електронском медију приступио на начин који се може одредити као програмски. Синтетизовани звуци у замисли дела имају улогу дескрипције и опонашања већ постојећих звучања, како из природе тако и из историје музике, нарочито филмске. Први план у делу заузима вокална компонента, сачињена углавном од рецитовања и певања, уз повремена афективна оглашавања. У семантичком смислу, глас је третиран наративно, али је линија приче усложњена осталим звучним догађајима. Нарочито су успели они сегменти где се трансформацијом гласа и других звукова долази до тембралне синтезе, чијим се драмским потенцијалима аутор служи како би подржао изражајност говора у афекту или певања из црногорске народне традиције.

Након тога чућете Електронске медитације Душана Радића у истој продукцији. Овај аутор медију приступа на традиционалан начин, односећи се према њему као према оркестру. У том смислу, примат међу структурним чиниоцима задржава висина тона, иако је конструкција тембра веома значајан елемент. Радић гради дело медитативног карактера прегледне фактуре, са готово свеприсутним фоном благе и прозрачне боје у ниском регистру. Над њим се јављају, као на позорници, различити звучни карактери, често гротескне појаве, које је Радићева композициона вештина оживела, дајући им одређени мелодијски квалитет.

На крају емисије пратићете композицију Флукс Владана Радовановића, коју је поручио Радио Београд поводом годишњице хора РТБ-а. Аутор се према хору односи као према равноправном чиниоцу електроакустичке палете, уграђујући његов звук у повремено изузетно комплексну фактуру. У току дела се могу издвојити три звучна слоја, која ипак нису увек недвосмислено диференцирана. Поред хора, чији звук најчешће остаје препознатљив, може се уочити контраст између држаних звукова који ретко залазе у више регистре и искричавих перкусивних елемената, често дискретне појаве. Тонске висине остају базични структурни носилац, с тим што је њихов третман често хипер-полифонизиран, те се морају прихватити пре као комплекс, него као мелодијска структура.

Аутор емисије Милан Милојковић