Радомир Константиновић прелистава часописе

У овом циклусу емитујемо текстове из заоставштине Радомира Константиновића, које је овај књижевник и филозоф писао за Трећи програм Радио Београда. Сваког петка представљамо Константиновићеве литерарно-филозофске рефлексије које је аутор, у раним годинама Трећег програма, сам читао у емисији „Радомир Константиновић прелистава часописе". Занимљиво је да ови текстови, које први пут репризирамо, нису нигде штампани.

У вечерашњој емисији можете пратити Константиновићев текст Невизуелна снага визуелне поезије, који је емитован на Трећем програму 29. јануара 1971. године. Аутор пише о првом броју часописа Сигнал, који је намењен сигналистичкој поезији.

„...Ако теоријске реченице, из Сигнала, одбијам као путоказне за поезију која је ту објављена, а која је превасходно визуелна поезија, она која реч покушава да третира у првом реду (иако не искључиво) као знак, чиним то зато што заиста мислим да су проблеми које отвара ова поезија од људскога значаја много већег но што се то овде, теоријским уводним реченицама немачког песника конкретне поезије Шмита, и нашега првога електроничара и једнога међу првим конкретистима, Мирољуба Тодоровића, уопште и каже. Иронија случаја, коју не треба одвише славити, али ни потпуно пренебрећи, донела ми је, истовремено када и овај Сигнал, и часопис Стиг, који је први свој број објавио у Малом Црнићу, а на устук онима што не верују да и тамо, у Стигу, има песничкога генија. У овоме часопису, на чијим корицама је цртеж Србољуба Митића, песника Стишког демона, има неколико стихова, па и песама, несумњиве вредности, и неколико реченица које апсолутно чине овај часопис нужним, потврђујући заиста да песничка маштовитост није у савршеној осеци.

О томе обавезан сам да кажем нешто, али обавезу одлажем за време потребно да изађе још који број Стига; сад само хоћу да кажем како је ту, између зелених ових корица, све прожето демонологијом, понекада с наслоном на фолклорну машту, уз пратњу поприличнога броја анђела, али и уз присуство проклетог песника с краја прошлога века, од Болера до Рембоа, до Лотреамона. Ето Рембоа, и ето Лотреамона у Стигу: ето надреалистичког Београда надомак митског Јована и митске Јованке, у борби против аждаје која је баш ту негде, у Стигу, и нашла свој заслужени крај, у сопственој крви, а под мачем чобанина Јована. Стиг се и зове зато стиг што је ту стигао овај чобанин аждају, као што се Бегановац зове место на којем је ова аждаја почела да бежи, а поље које се обојило њеном крвљу зове се Црно поље. Пожаревац је, опет, место на којем је изгорео, у пожару на Дунаву, рит из којег је била та аждаја..."

„...Закључујем, засад: визуелна поезија је у отпору анти-визуелног визуелном; она није оно што видим, на хартији, већ оно што кроз то видим, погледом који, међутим, продире кроз ствари, и растаче их, неспособан да се задржи на представној њиховој страни, да из знака не оде путем ка потиснутом значењу, из њега ка његовом смислу, из смисла ка његовој смислености, све до на сами праг, поново овој суштини и овом универзуму из Стига. Смисао за механизам тих отпора јесте суштински смисао песника ове поезије. Ја верујем да ће ту негде песници из Сигнала потражити своју будућност, која ће се радикално разликовати од садашњости интернационалне визуелне поезије, отварајући овако, и свесније и смисленије, једну њену дубљу могућност, а нама омогућавајући да драму овог часа, као драму ћутања и језика, човека и ствари, продубимо за макар један нови доживљај и за макар један виши степен свести. У то име, треба чиста срца поздравити појаву овог часописа, какав до сада нисмо имали, оне који га стварају и оне који су то помогли."

Уреднице циклуса: Радмила Глигић и Оливера Нушић