Слободан Ристић: Лазар Трифуновић – ликовни критичар

Слободан Бода Ристић је био дугогодишњи уредник Трећег програма и угледни ликовни критичар. Од 1965. године редовно је објављивао ликовне критике у дневним и недељним новинама: Политици (1977-1984), НИН-у, ИТ Новинама, као и у часописима Сусрет, Уметност, Књижева реч, Трећи програм... Током активног писања објавио је око 250 критичких текстова и осврта, од којих неки, сабрани и репринтовани у књизи Време без илузија (Клио, 2003), данас имају антологијски значај у овом подручју културе. Био је један је од оснивача Друштва ликовних критичара Србије и члан Међународног удружења уметничких критичара (AICA), од 1974. године.

Као уредник емисије „Хроника" и одговорни уредник редакције за културу Трећег програма Радио Београда (1979-2005) приредио је, за емитовање и штампање у часопису Трећи програм, већи број тематских циклуса.

• „Генезу модерне српске уметности ретко је пратила одговарајућа стручна, писана реч, тако да су савременици олако прелазили преко њених значајних резултата, који се у неким случајевима тек сада валоризују. У поређењу са књижевном критиком, сувишно је поменути да ликовне уметности нису имале ни Скерлића, ни Марка Ристића, чак ни једног Богдана Поповића, универзитетског естетизанта-популаризатора уметности, а занимљив је и податак да су о сликарству деценијама најзначајније текстове писали књижевници који су често обављали и улогу такозваних дневних, новинских критичара. И у првим послератним годинама ситуација је била слична, чак се може рећи да су искључиво књижевни идеолози просуђивали проблеме ликовне теорије и критике. За разлику од међуратних писаца који су тумачили актуелне уметничке догађаје, послератни књижевни идеолози показују потпуну неупућеност у светска ликовна кретања, нити се уопште баве проблемима модерне уметности у XX веку. Готово невероватно делује податак да се у низу расправа о савременој уметности не помиње ни један савременик: чак и они који ће бранити плурализам у уметности, као Мирослав Крлежа на љубљанском конгресу писаца, позиваће се само на историјски верификоване примере, на претече модерне уметности, односно на ауторе из XIX века. Уопште, модерна уметност се мисли у нормама које произилазе из концепције грађанског реализма и њеног унеколико легитимног настављача, такозваног социјалистичког реализма. Иако је ова ситуација трајала само неколико година, и после прокламоване слободе стваралаштва, протекло је доста времена док се појавила ликовна критика која ће уметност тумачити обавештеним, стручним и пре свега историјским мерилима..."

(Одломак из текста Лазар Трифуновић - ликовни критичар)