Џон Стенли и музика за оргуље

Енглеске оргуље доживеле су своју ренесансу и стабилан развој тек након Славне револуције 1688. године, која је окончала период обележен грађанским ратом, политичком нестабилношћу, али и Великим лондонским пожаром из 1666. године који је уништио већину оргуља у престоници. Два најутицајнија енглеска градитеља оргуља на прелазу у 18. век били су Бернард Смит и Ренатус Харис, чије је ривалство око изградње оргуља у лондонској цркви Темпл остало упамћено као „Битка оргуља". Смит је напослетку изградио оргуље како у овој цркви, тако и у Катедрали Светог Павла, али је Харисов модел временом постао распрострањенији и утицајнији. Иако су градитељи били под снажним утицајем фламанске и француске традиције, задржан је типично енглески свираоник са три мануела нестандардних опсега. Енглески оргуљашки укус није ценио звук ради пуке волуминозности већ је стављао тежиште на деликатност темброва, као и на веродостојност подржавања имитативних регистара. Посебна новина било је увођење жалузина које су сакривале један број регистара којим се управљало са посебног мануала. Свирач је уз помоћ одговарајуће педале могао да контролише степен размакнутости жалузина, чиме је постизао динамичке ефекте попут крешенда. Оргуље са жалузинама брзо су стекле популарност у Енглеској и постале су неизоставан сегмент нових конструкција оргуља. О овој популарности сведочи и опус Џона Стенлија, који у низу својих волунтарија, односно оргуљских сола, прописује употребу оргуља са жалузинама. Тако волунтари број 6 у Ф-дуру из опуса 7, из 1754. године, садржи више епизода за оргуље са жалузинама. Последњи волунатри из ове збирке - број 10 у г-молу - се, пак, истиче француском увертиром, као и елаборираном фугом.

У опусу Јозефа Хајдна композиција Седам последњих речи нашег Спаситеља на крсту заузима посебно место, како због специфичне структуре, тако и због већег броја сачуваних и ауторизованих верзија. Дело је првобитно настало 1786. године по поруџбини католичке цркве из града Кадиз у Андалузији за потребе службе на дан Великог петка. Обичај је био да у замраченој цркви свештеник изговора Христове последњих речи, при чему би између њих била извођена пригодна инструментална музика. Хајдн је задатку одговорио написавши седам оркестарских адађа у сонатном облику, са интродукцијом и завршним приказом земљотреса. Годину дана након тога, Хајдн је, по захтеву свог издавача Артарије, дело прерадио за гудачки квартет и у овој форми га и објавио, са пратећим Христовим речима на латинском језику. Исте године Хајдн је ауторизовао и верзију за клавир коју је сачинио и објавио његов издавач. Коначно, деценију доцније, подстакнут вокално-инструменталном изведбом коју је чуо у немачком граду Пасау, Хајдн је сачинио и ораторијумску верзију, за коју је текст приредио барон Готфрид ван Свитен. У емисији ћемп представити верзију за двоје оргуља коју су приредили оргуљаши Едоардо Белоти и Маурицио Салерно, на основу Артаријине верзије за клавир.

Аутор емисије Срђан Атанасовски