Росинијев оперски фестивал 2012 – Матилда ди Шабран (2. чин)

На почетку другог, завршног чина, Изидоро, који је у међувремену постао Корадинов званични ратни песник, опева пораз Рајмондове војске. Но, у општој конфузији Едоардо је побегао мислећи да своју слободу дугује Матилди. Несрећни младић се потом коначно поново среће са вољеним оцем. Идеју да је Матилда помогла Едоарду даље подстиче љубоморна Грофица д'Арко. Убеђен у њену издају, Корадино наређује Изидору да убије Матилду, тако што ће је бацити са литице у реку која протиче поред замка. Одмах потом се открива завера против Матилде: Едоардо долази и објашњава да га је из затвора пустио тамничар кога је поткупила Грофица. Корадино је очајан, и обузет кајањем, одлучује да скочи са исте литице и да се придружи вољеној жени у смрти. Ипак, Едоардо и Рајмондо успевају да га зауставе, а Изидоро из замка изводи насмејану Матилду. Он говори да ју је убио једино метафорично, фигуративно, користећи поетску слободу. Сви су срећни, Корадино на коленима моли Матилду да му опрости, док Изидоро прави завршни катрен у коме слави жене и њихову моћ.

Наступ Хуана Дијега Флореса одлично је оцењен, па је тако критичар италијанских дневних новина Ла Република навео како је овај тенор постао Диво апсолуто белканта, управо својом улогом Корадина у Пезару 1996. године.

Овог пута, са њим на сцени је била руски сопран Олга Перетјатко. Едоардо је руски контраалт Ана Горјачова, а песника Изидора тумачи Паоло Бордоња који је одлично одиграо своју улогу на старинском наполитанском дијалекту. Улогу Рајмонда Лопеза тумачио је басМарко Филипо Романо, а грофица д'Арко је мецосопран Кјара Кјали. 

Хором и оркестром Градског позоришта у Болоњи дириговао је Микеле Мариоти, који је већ сарађивао са Скалом, а предстоји му и ангажман у њујоршком Метрополитену. Мариоти је освојио гледаоце својим посвећеним приступом - док диригује он пева сваку вокалну деоницу, што је давало сигурност свим певачима.

Уреднице емисије Ђурђија Вучинић и Ксенија Стевановић