Вода као питање опстанка – како су се древне цивилизације бориле са сушом

Тропски су дани у Србији; Републички хидрометеоролошки завод објавио је упозорење на топлотни талас на територији Републике Србије с максималном температуром од 35 до 38, локално и до 40 степени. Према актуелним прогнозама, топлотни талас ће бити најизраженији у периоду од 5. до 8. августа.

Кише које би могле да подигну водостај Дунава који достиже негативне рекорде у водостају, не очекују се најмање пет недеља, и то се односи на обилне кише од по 100 литара по квадратном метру. Пловидба у Србији засад није обустављена, али је све тежа. Тропске врелине угрожавају снабдевање струјом у читавој Европи, најтеже у Мађарској и Румунији, које због мањка воде из Дунава за хлађење реактора морају да гасе нуклеарке. И Србија у хидроелектрани Ђердап смањује производњу.

Ипак, данас је и даље довољно да одврнемо славину и добијемо питку воду, али за наше претке свака кап је била питање опстанка.

Када би наступиле сушне године, велике цивилизације прошлости нису препуштале ствари случају. Напротив, научна истраживања и геоархеолошки налази откривају да су пре више миленијума људи градили посебне хидрауличне системе који по ефикасности могу да парирају модерном инжењерству.

Од подземних канала у врелим пустињама Блиског истока, преко вештачких језера у прашумама Средње Америке, човечанство је одувек водило тихи рат против суше. Ово су приче о томе како су древни инжењери побеђивали сушу и жеђ.

Набатејски рецепт из Петре: Претварање пустиње у оазу

Један од најфасцинантнијих примера борбе против суше је краљевство Набатејаца, које је цветало пре око 2.000 година у хипер-аридним (изузетно сувим) пустињама данашњег Јордана. Њихова престоница, чувена Петра, опстајала је у суровом окружењу захваљујући чињеници да су Набатејци били апсолутни мајстори хидротехнике.

Уочили су да пустињске олује доносе нагле, али кратке бујице. Како вода не би неповратна испарила или отишла у песак, изградили су масиван систем брана, канала и водовода. Вода је усмеравана у огромне подземне цистерне уклесане у живе стене.

„Систем водоснабдевања и дистрибуције воде набатејског града Петре у југозападном Јордану је истражен и мапиран. Анализа система указује на експлоатацију свих могућих водних ресурса коришћењем техника управљања које уравнотежују капацитет резервоара са системима цевовода са континуалним протоком како би се одржало константно снабдевање водом", наводи Чарлс Отроф у истраживачком раду објављеном у ResearchGate.

Цистерне су биле премазане специјалним водоотпорним малтером и херметички затворене како би се спречило испаравање и развој бактерија, обезбеђујући граду стабилне залихе чак и током вишегодишњих суша.

Како преноси научни часопис Cambridge Archaeological Journal, детаљне археолошке студије хидрауличне мреже у Петри доказале су да су древни инжењери прецизно балансирали капацитет резервоара са системима цевовода под притиском како би одржали констатан ток воде током целе године.

Живи екосистеми Маја и резервоари који су чистили сами себе

На супротној страни планете, у тропским низијама Средње Америке, цивилизација Маја се суочавала са другачијим изазовом: седам месеци потпуне суше сваке године. Да би прехранили милионско становништво у градовима попут Тикала, Маје су направиле огромне вештачке резервоаре унутар насељених центара.

Оно што издваја Маје јесте запањујуће разумевање биологије воде. Њихови резервоари нису били обичне баре, већ пажљиво пројектовани „живи екосистеми”. Маје су користиле кварцни песак и природне минерале – зеолите, како би креирали сложен систем за филтрирање на самом улазу у резервоар. Зеолит је високопорозан вулкански минерал који делује као „молекуларно сито” – он природно везује за себе штетне микробе, тешке метале и токсине.

Поред тога, у саму воду су садили водене биљке попут лотоса, које су чистиле воду од азота и фосфора, спречавајући цветање опасних алги.

У студији коју је предводио тим са Универзитета у Синсинатију, у талозима резервоара Коријентал у Тикалу пронађени су материјали за филтрирање стари преко 2.000 година, што представља најстарији познати систем за пречишћавање воде на западној хемисфери, објављено је у раду у Nature Scientific Reports.

Канати: Персијски подземни водоводи против сунца

Како сачувати реку у региону где температуре редовно прелазе 40 степени Целзијуса? Древни Персијанци су пре око 3.000 година измислили решење које се у појединим деловима Ирана користи и данас: подземне водоводне системе зване канати (qanat).

Канат је систем који се састоји од главног, благо накошеног подземног тунела и серије вертикалних окана (бунара) избушених дуж путање. Уместо да воду са планинских водоносних слојева (природних подземних резервоара) воде отвореним каналима кроз пустињу – чиме би изгубили већину залиха због испаравања – они су копали километарске тунеле под земљом.

Вода је тако текла кроз потпуни мрак и хладовину, вођена искључиво гравитацијом, заштићена од врелог пустињског сунца. Ископавање је захтевало врхунску прецизност: ако је пад превише стрм, вода би брзо текла и урушила тунел; ако је превише благ, вода би стагнирала. Систем је детаљно описан у раду Qanat Cross-Section аутора Семјуела Бејлија.

Такви системи били су толико ефикасни да су омогућили развој пољопривреде и опстанак градова у суровим пустињским пределима где је живот без ове технологије био апсолутно немогућ, преноси портал World History Encyclopedia.

А када системи закажу...

Ипак, историја нас учи да ниједан систем није неуништив. Археолошке студије показују да су многе цивилизације, попут оних из касног бронзаног доба на Медитерану (Микенци и Хетити), доживеле изненадни колапс управо због дуготрајних климатских промена које су изазвале суше незапамћених размера.

Када би суша потрајала деценијама, чак ни најбољи резервоари нису могли да издрже притисак пренасељених градова.

Научна заједница истиче да су друштва која су била превише крута у управљању ресурсима пропала, док су мање, флексибилније заједнице преживеле тако што су почеле да узгајају различите врсте усева или су се преселиле ближе постојаним изворима воде.

Древне технологије данас поново привлаче пажњу научника. У свету у коме подземне воде пресушују услед прекомерне експлоатације, једноставна, одржива и природна решења наших предака могла би бити подстрек за боље планирање у садашњости.