Грлом у малине, новинар РТС-а у ивањичкој "златној грозници" - колико је тешко зарадити дневницу

Шаке берача црвено обојене соком малине, тресу се од умора после 12-часовног дана проведеног у малињаку. Коначно прилика за дужи одмор и мало задовољство – врела кафа у рукама, умор и осмех на лицима. То је слика која се сама слика сваке вечери у 19 часова када се берачи коначно врате из њива.

Само је део надничара стигао до краја сезоне бербе. За дневницу од 6.000 динара  мукотрпно су се борили са сунцем, бубицама и трњем изданака малине... на крају сезоне се поставља питање: да ли је зарада слатка као што је слатка зрела малина?

Сви су на истом месту започели сезону месец дана раније. На станици их је дочекао газда малињака.

Малинарска "златна грозница"

На главној аутобуској станици у Ивањици дочекао ме је малинар Миодраг Мића Гавриловић. Газда два хектара малињака угостио ме је у Сивчини. У том селу на обронцима Јавора, на 1.000 метара висине, расту најслађе малине, тврди мој домаћин.

„Једина воћка коју не можеш испод чесме да опереш ни од прашине. Једина воћка која не мора да садржи ниједан пестицид уколико се на време третира и гаји по правилима“, заљубљено прича наш домаћин о том ситном воћу.

Пакет аранжман за бераче

За бераче Мића обезбеђује пансион – четири собе и четири купатила намењена су за 24 берача потребна у јеку сезоне бербе. Луксуз није примаран. Радници кажу да је, када уморни дођете са њиве, битно само да се истуширате и легнете.

Не мучи то што је у соби још седам непознатих цимера. Такву собу сам делио са момцима из Свилајнца, Ћуприје и Вршца.

Берачи рано одлазе на спавање јер се рано и буде, а ко први заспи, неће чути друге како хрчу…

Јутро међу малинама

Устаје се у 06:30 ујутру. После прве кафе – правац у малињак. Када су веће врућине, устаје се и раније – чим сване. На нашу срећу, данас је температура нижа, па не журимо.

„Све оно што је здраво, што је зрело, ухвати се са два прста. Скупља се оно што се лагано скида. Оно што је мало теже да спадне, остаје за следећи круг бербе“, појашњава како се правилно бере малина искусна берачица Мирослава Мира Гицић из Доњег Милановца.

Свака група има вођу. Мира зна ко најбоље и најбрже бере. Саветује газду малињака и прати ко је добар за заједницу и да ли има забушавања.

„Ово свако може...“, прецењује моје способности да сустигнем темпо нових пријатеља из редова малине.

Уиграна је екипа код малинара Миће Гавриловића. Имају брзе руке и док сам успео да наберем тек једну гајбицу, искуснији берачи завршавају другу. Монотонију посла прекидамо песмама, шалом, разговором.

Ћупричанин Живко Жика Иваковић каже да је група сложна и да се радо дружи чак и ноћу. Да када део берача оде на спавање, други бирају да, по цену умора, остану и причају до касно.

„Све заједно, ми је ово 13. година у берби. До сада нисам упао у групу у којој нема свађе, а овде се сви лепо слажу“, срећан је Жика.

Ко су квалитетни берачи?

Да би газди малињака радник био исплатив, потребно је да током дана сакупи око 50 килограма малине, а то је 25 гајбица. Посебно се цене марљиви радници.

Роботи неће моћи да замене сезонске раднике у малињаку, једногласни су берачи. Уверавају да је немогуће да робот препозна скривену малину иза листа, а притом буде довољно нежан да не оштети плод.

Боље би ми било да се не мерим са новим колегама из малињака јер сам до доручка сакупио тек три до четири гајбице. Уследила је потврда Жикиних речи да је реч о сложној екипи, јер су били солидарни и помогли ми да убрзамо. Крчање стомака зна да подстакне човека у правом смеру.

Куварица Рада мора током једног дана да направи 75 оброка за Мићу и бераче. За доручак су спремљене макароне са сиром. Сви једу под истим кровом, а потом иду даље у бербу.

После доручка сунце постаје осетније. Зато се носи шешир, а дуги рукави и ногавице штите од уједа бубица и од огреботина које су честе међу редовима малине.

Када је топлије, а јара израженија, постају захтевније акробације које треба извести како би се дохватила свака завучена малина међу ластарима.

Брање малине је најтежи посао у сезони јер је потребно чучнути, савити се, понети сакупљено, а онда и остати концентрисан и пажљив 12 сати. И док главу током дана штити шешир, најважније је да глава посао брања прихвати као рутину. Тако се лакше издржи месец дана.

„Само о малинама мислим… овде ми је нешто посебно. Планина, ваздух, лепо, чисто“, каже Жика.

Некада су трећину свих берача чинили средњошколци који су зарађивали новац за море.

Александар Михајловић је у забачену Сивчину дошао чак из Ћуприје. Малинарском „златном грозницом“ га је заразио комшија Жика.

Посао Александру није тежак. Лако и радо се буди ујутру. Критикује своје другаре да махом нису такви, већ да су лењи. Комшија Жика хвали Александра како од 13. године све ради и ништа му није тешко.

Да ли је то због рутине коју је овај средњошколац стекао после десетак дана у њиви, али мени није тако лако пао рад у малињаку. Срећна околност је да због празника радимо само до ручка.

Колико је тежак дан берача

До краја дана је остало само да се утоваре гајбице. Тек тада човек схвати колико је тешка набрана малина. Меда Куртић, берач из Ниша, без улепшавања је објаснио зашто има оних који одустају и који не могу да издрже темпо рада, а због чега ни не покушавају да се отисну у малинарске крајеве.

„Има многих који долазе... са свих страна, али не могу много да трпе. Чујем да неки одлазе после 10-15 дана, јер не могу да поднесу врућину“, јасан је Меда.

Из његове групе је неколико чланова већ напустило Сивчину.

„Није то једноставно. Није то лак посао. 12 сати да будеш на ногама. Тад пуца глава, кичма, ноге... Јесте то 6.000 динара, али када се прерачунаш – идеш у продавницу: купиш паклу или две цигарета,  сок или пиво... и оде хиљадарка најмање“, каже Меда и додаје да зато треба рачунати да је дневница 5.000 динара.

Одлазак у хладњаче и summa summarum

Из Сивчине до хладњаче у Ивањици има двадесетак минута. Газда малињака ми прича како никада није имао проблем са радницима, али да постоји неразумевање хладњачара и малинара.

„Једноставно, знаш, данас ће да кажу хладњачар и држава: '400 динара, има ту зараде'. Није то баш тако“, каже Мића Гавриловић.

Сакупљена је тона и двеста килограма малине. То је дневна зарада од отприлике 3.000 евра.

„На почетку године очекивали смо да је много боље, међутим, на половини бербе сам приметио да род ипак неће бити очекивани род већ 60-70 одсто правог рода. Сигуран сам да би сви, и хладњачари, имали простора за још неких 100 динара...“, дели своју муку малинар из Сивчине.

„Сезона траје до последњег килограма малине“

У Ариљу, Ивањици, Ваљеву и другим малинарским крајевима током летњих месеци разговара се само о ситној црвеној воћки. На трговима, у продавницама, кафићима чује се жамор брига људи и прерачунавања: „Да ли ће коначно подићи откупну цену малине?“, „Колико сте платили бераче ове године?“ и „Каква се показала 2026. година за малинаре?“.

Али, иако се јулу ближи крај, не зна се коначна рачуница малинара. Рачунају тек када се последњи килограм малине обере. За сада се зна – 2026. године малина је родила значајно боље од 2025, али је прошла година била јако лоша.

Судећи по чаршијским разговорима, малинари су остали незадовољни. Током првог дела бербе чинило се да је пред њима фантастична година. Хладњачари су зато држали откупну цену на 400 динара, а малинари проценили да је фер 600 динара по килограму. До данашњег датума нису успели да их убеде да промене откупну цену.

Све се чини да су задовољнији из ове године изашли берачи.

У славу малине!

У Ариљу стоји споменик "Берачици". У част сиротињској мајци „малини“.

Када је у малинарским крајевима стала привреда, малина је та која је одржала ове делове Србије и одшколовала генерације деце.

Има и срећних прича из малињака. Многе берачице црвеног злата су се у малињацима удале и постале газдарице.

За овај крај, период од Видовдана до летњег Аранђеловдана је најважнији део године. У току малинарске златне грознице су свима црвене очи – берачима који чекају мукотрпно заслужену плату и малинарима док на крају малинарске златне грознице стоје испред хладњаче и броје новац.