Да ли је слободна воља илузија: Изненађујући психолошки ефекти једне контроверзне идеје

Ипак, истакнути представници психологије и медија упозоравају да је опасно људима говорити да је слободна воља илузија. Та забринутост заснива се на низу психолошких истраживања која указују да подривање веровања у слободну вољу може имати узнемирујуће последице: више варања, више агресије и мање спремности да се помогне другима.

Међутим, недавна истраживања докторанда Арона Волтона са Универзитета у Мелбурну, укључујући нову студију објављену у часопису British Journal of Social Psychology, показују да је таква слика непотпуна и обмањујућа. Заправо, резултати указују да прихватање идеје да је слободна воља илузија може смањити мржњу и стид, а повећати спремност на опраштање.

Спремност на опраштање, а не хаос

Слободна воља се најчешће дефинише као могућност да је човек у тренутку доношења одлуке могао да поступи другачије, независно од претходног утицаја гена, васпитања и животних околности. При томе, пука случајност није решење, јер би насумичан поступак био ствар среће, а не израз слободне воље.

У два недавна експеримента, Волтон и његов колега Брок Бастијан изложили су учеснике аргументима да слободна воља не постоји. Потом су испитивали како реагују када се присете стварних ситуација у којима је учињена нека неправда.

У првом експерименту замолили су 260 учесника да опишу тренутак када су некога повредили – успомену осмишљену да изазове осећај стида и самокривице. После читања аргумената да слободна воља не постоји, учесници из те групе били су знатно склонији да опросте себи него они који су читали текстове у којима се тврди да људи имају слободну вољу.

У другом експерименту, у којем су учествовале 262 особе, испитаници су описивали ситуацију у којој је неко повредио њих. Они који су били изложени истим аргументима да слободна воља не постоји показали су већу спремност да опросте особи која им је нанела неправду. Такође су осећали знатно мање мржње према њој.

Оно што је посебно важно јесте да је у оба истраживања осећај одговорности код учесника остао очуван.

И даље су се слагали да су они сами – или особа која је починила преступ – одговорни за своје поступке, да је понашање било њихова кривица и да људи треба да се труде да не наносе штету другима. Другим речима, није се смањио њихов осећај одговорности, већ је ослабила емоционална жестина са којом су приписивали кривицу.

Ове експерименталне резултате потврђује и нова студија.

Током више месеци Волтон и Бастијан анкетирали су 8.917 људи из 44 земље. У истраживању су мерили степен веровања у слободну вољу (коришћењем валидиране скале за процену тог уверења) и ставове испитаника о кажњавању свакодневних моралних преступа.

Учесници су читали низ кратких прича које описују уобичајене моралне преступе, попут лагања или себичности. После сваке приче постављено им је питање: „Колико ова особа заслужује казну?“, а одговор су давали на скали од један („нимало“) до седам („у великој мери“).

Резултати су показали да је снажније веровање у слободну вољу повезано са строжим ставовима о кажњавању свакодневних преступа.

То указује да није реч само о лабораторијском феномену, већ о нечему што се одражава на начин на који људи широм света заиста доживљавају сукобе и моралне преступе.

Зашто је то важно

Мржња и стид спадају међу психолошки најразорније емоције које доживљавамо.

Стид је доследно повезан са депресијом, анксиозношћу и самоубиством. Мржња подстиче међуљудске сукобе, освету и распад односа, а истовремено разара и особу која је носи у себи.

С друге стране, способност да опростимо себи и другима један је од најпоузданијих показатеља психолошког благостања и здравијих међуљудских односа.

Налази указују да подривање веровања у слободну вољу не доводи људе до моралног посрнућа. Напротив, чини се да ублажава најоштрије аспекте начина на који судимо себи и другима – злобу и самопрезир – док основни осећај одговорности остаје очуван. Људи и даље сматрају себе и друге одговорним за своје поступке, али то чине са мање огорчености и непријатељства.

Такав образац подсећа на оно што истраживачи називају „цивилизованим окривљавањем“ – идејом да је могуће ублажити емоционалну суровост моралног осуђивања, а да се при томе не одустане од самог појма одговорности.

Преиспитивање упозорења

Ништа од овога не значи да је веровање у слободну вољу у потпуности штетно, нити да је њено одбацивање универзални лек.

Постоје оправдане бојазни да би претерано лако опраштање самом себи могло да смањи мотивацију за промену. Поједина ранија истраживања указују и на могуће негативне последице скептицизма према слободној вољи, попут повећане склоности ка варању. Ипак, вреди напоменути да многи од тих налаза касније нису могли да буду поновљени у новим истраживањима.

Због тога упозорење да људима не треба говорити да је слободна воља илузија заслужује озбиљно преиспитивање.

Филозоф Џон Сирл једном је оценио да би прихватање слободне воље као илузије представљало „већу револуцију у нашем начину размишљања него Ајнштајн, Коперник, Њутн, Галилеј или Дарвин – јер би променило читаво наше схватање односа човека и универзума“.

Без обзира на то да ли ће се то догодити, научни аргументи који доводе у питање постојање слободне воље постају све снажнији и људи ће се све чешће сусретати са њима.

Питање, дакле, није да ли ће та порука стићи до јавности, већ на који начин ће бити представљена.

Волтоново истраживање  пружа разлог за оптимизам: чак и без пажљивих филозофских ограда о важности одговорности, људи, чини се, природно задржавају осећај личне одговорности.

Оно што нестаје није одговорност, већ суровост коју уз њу везујемо.