Правила игре савременог живота гурају нас преко граница – да ли је људски ум спреман за садашњицу

Покушајте да се сетите последњег дана за који памтите да није био препун обавеза, људи које треба видети и места на која треба отићи. Да ли је то било јуче? У последњих недељу дана? Или сеже изван вашег недавног сећања? За многе од нас,  живот често подразумева један ужурбани дан за другим.

У новом раду објављеном у часопису Behavioral Sciences, научници из неколико институција друштвених наука у Сингапуру анализирали су претходне студије и теорије како би изложили један аргумент: Наш брзи напредак као врсте оставио је наша тела и умове неспособним да одрже корак.

Суштина њиховог предлога је следећа: Људи су еволуирали тако да се уклопе у мале групе познатих људи и да реагују на непосредне, препознатљиве претње.

Људски ум није еволуирао за свет у коме живимо данас

Оно са чим данас живимо јесу огромне заједнице, стална повезаност и мноштво преклапајућих притисака који стварају појачан осећај конкуренције и притисакаИстраживачи тврде да нисмо створени за толико друштвене интеракције и такмичења, односно надметања са другима.

Овај „еволуциони несклад“ затим доводи до значајних проблема у физичком и менталном здрављу, наводи се у новој студији, од гојазности до анксиозности.

„Стрес, усамљеност и анксиозност често се третирају као лични проблеми или проблеми животног стила, али они такође могу одражавати несклад између окружења у којима људи живе и услова у којима су наши умови и тела еволуирали да функционишу“, каже психолог Сара Чен са Сингапурског универзитета за технологију и дизајн (SUTD).

„То значи да не би требало да размишљамо само о индивидуалној отпорности, већ и о томе како су градови и заједнице пројектовани", додаје она.

Истраживачи сматрају да су наши инстинктивни одговори усавршавани стотинама хиљада година еволуције, али да више не функционишу тако добро у савременом окружењу које се развило током последњих неколико векова.

На пример, пре ере интернета било је лакше разумети свој положај унутар групе. Данас се непрестано упоређујемо са дугачким списковима пријатеља, рођака, познатих личности и странаца.

„Конкуренција није нова, али савремени живот може да учини да делује непрекидно“, констатују истраживачи.

„Људске потребе“

„Конкуренција није нова ствар за људску врсту, али савремени живот може да учини да делује непрекидно“, каже истраживачки психолог Хозе Јонг са Универзитета Џејмс Кук у Сингапуру.

„Еволуциона перспектива може да помогне да се објасни зашто људи тако снажно реагују на поређење и страх од заостајања, чак и када ти сигнали долазе од странаца или са екрана, а не из мале друштвене групе", објашњава Јонг.

Ту су и кумулативни ефекти проблема као што су климатске промене, глобалне пандемије, економска нестабилност и технолошки поремећаји, попут напретка вештачке интелигенције, нешто што истраживачи описују као „поликризу“.

„Ови догађаји, од великих глобалних потреса до њихових психосоцијалних утицаја, све више се препознају као међусобно повезани на начин који узајамно појачава њихову појаву“, пишу истраживачи.

На пример, растући трошкови живота и продубљивање економске неједнакости, погоршани финансијским кризама и догађајима попут пандемије ковида 19, повећавају финансијску несигурност људи и њихову несигурност у погледу друштвеног статуса, што заузврат подстиче поступке који доводе до сагоревања, смањене просоцијалности и даље несигурности, стварајући повратне спрегe које појачавају друштвену конкурентност и доприносе економској стагнацији или контракцији, објашено је у анализи објављеног рада.

Градови могу да појачају осећај сталне угрожености

Претходне студије такође су указивале на ове идеје, сугеришући да живот у пренасељеним урбаним срединама може да учини да се наша тела осећају као да су стално под нападом, као и да савремена култура заправо потискује факторе животне средине када је реч о утицају на нашу врсту кроз еволуцију.

Истраживачи свој концепт називају „Хипотеза о социјалном еволуционом нескладу и конкуренцији“ (SEMCH) и сугеришу да би њено боље разумевање могло да помогне у суочавању са неким психолошким проблемима нашег времена.

Овај концепт има последице и по начин на који се пројектују градови и урбана окружења.

Простори могу бити пројектовани тако да делују мање претрпано и мање оптерећујуће, а коришћење природних простора и зеленијег окружења очигледан је почетак. То се односи и на дигиталне просторе.

Истраживачи не тврде да би требало да вратимо точак уназад када је реч о дигиталном напретку, већ да дигитални простори треба да буду пројектовани тако да смањују осећај конкуренције, а не да га подстичу: „Потребно је да осмишљавамо интервенције које раде са нашом еволуираном људском природом“.

Следећи корак истраживача јесте да неке од ових идеја провере у додатним студијама: у тестовима у стварном свету који би испитали на који начин наше окружење доприноси нашем благостању.

„Потребно је да осмишљавамо интервенције које раде са нашом еволуираном људском природом, а не против ње“, закључује Јонг.