Мистерија у Земљиној орбити: Зашто је експлодирао амерички шпијунски сателит из Хладног рата

Летелица позната као УСА 32, или Фара III, лансирана је 1988. године у оквиру тајног програма Националног уреда за извиђање (NRO). Њена мисија, са које је скинута ознака тајности тек почетком ове године, била је пресретање совјетских радарских и радијских сигнала из свемира.

Сателит цилиндричног облика, који су стручњаци често описивали као огромну „конзерву туне", вероватно је престао да функционише пре неколико деценија и од тада је нечујно кружио око Земље.

Име је добио по чувеној глумици Фари Фосет, пратећи тадашњи обичај агенције да своје најтајније сателите назива по познатим личностима из седамдесетих и осамдесетих година прошлог века.

Летелица је недавно експлодирала изнад Земље без икаквог упозорења, а научници и војно особље још увек не могу да објасне тачан узрок.

Свемирске снаге Сједињених Држава званично су објавиле 17. септембра да је УСА 32 претрпео изненадну фрагментацију само четири дана раније. То у суштини значи да је летелица експлодирала и распала се на десетине, стотине или чак хиљаде мањих комада.

Детаљи о тачном броју смртоносних делова и окидачу за ову експлозију за сада остају потпуно непознати. Приватна компанија за праћење сателита, с2а системс, недуго затим је успела да фотографише највећи преостали део сателита на ноћном небу, потврђујући тиме озбиљност овог опасног инцидента.

Сама експлозија догодила се на висини од око 775 километара, а њене крхотине су се услед огромне брзине кретања рашириле у џиновски прстен око наше планете у року од двадесет и четири сата.

Три теорије о узроку распада

Истраживачи сада ужурбано разматрају неколико могућих објашњења за уништење ове старе војне летелице. Судари са другим сателитима или комадима свемирског отпада деценијама уназад спадају у најчешће узроке хаварија, али нико до сада није пријавио удар у неку другу познату летелицу у тој зони.

Аналитичари и астрономи обично могу да предвиде овакве катастрофалне сударе данима или недељама унапред захваљујући напредним алгоритмима, што теорију о судару са великим објектом чини изузетно мало вероватном. Међутим, увек постоји шанса да је сателит при енормној брзини погодио мали, неоткривени свемирски камен или микрометеороид који радари просто нису могли да региструју.

Друга, много шире прихваћена теорија сугерише да је сателит једноставно подлегао својој старости. Опрема лансирана крајем осамдесетих година није била дизајнирана за оволико дуг боравак у негостољубивом свемирском окружењу, а после скоро четири деценије изложености екстремним температурним разликама ниске Земљине орбите, системи су вероватно попустили.

Старе летелице носе у себи велике батерије и опасно заостало гориво. Научници истичу да је, након 38 година константног загревања услед сунчевих зрака и хлађења у Земљиној сенци, резервоар под притиском или дотрајала батеријска ћелија једноставно попустила и експлодирала изнутра.

Са друге стране, геополитичка тензија у свемиру не дозвољава истраживачима да у раној фази потпуно искључе могућност примене антисателитског оружја. Амерички секретар ваздухопловства Трој Е. Мајнк недавно је по први пут потврдио да су Сједињене Државе заиста лансирале неодређена офанзивна оружја у Земљину орбиту.

Војни аналитичари истичу да земље попут Кине и Русије већ дуже време поседују сличну, софистицирану технологију, док је Русија већ успешно демонстрирала уништавање сопственог сателита уз помоћ пројектила испаљеног са површине наше планете. Ипак, тренутно не постоји ни један конкретан доказ који указује на то да су ласерски или кинетички системи коришћени против старог НРО сателита.

Свемирски отпад и Кеслеров синдром

Без обзира на то шта је директно изазвало експлозију 'конзерве туне', стручњаци широм света сада брину искључиво због њених потенцијалних ланчаних реакција. Регион ниске Земљине орбите у којем се УСА 32 налазио дом је за најмање 200 других активних сателита, а то стратешки важно подручје је већ деценијама прилично загађено оштрим остацима из чувеног судара америчких и руских сателита који се догодио 2009. године.

Управо због тога, претња од нових смртоносних инцидената у овом делу неба постала је стварна и опипљива, нарочито зато што се тачан број новонасталих, лутајућих фрагмената још увек утврђује из ноћи у ноћ. Иако овај распад за сада није утицао на лансирање нових комерцијалних летелица и теретних мисија ка Међународној свемирској станици, дугорочни безбедносни ризици су неизбежни.

Комади свемирског отпада никада не остају трајно на истој висини. Како време пролази, слабашна али константна Земљина гравитација и атмосферски притисак почеће неминовно да вуку микроскопске и велике фрагменте све ближе нашој планети. Када стигну до нижих орбита, активне истраживачке станице попут МСС и кинеске станице Тјангонг мораће редовно да троше драгоцено гориво како би изводиле опасне маневре избегавања.

Како ниска Земљина орбита постаје све загушенија новоизграђеним и приватним летелицами, ризик од међусобних судара драстично расте, претећи да оконча савремено доба истраживања космоса. Ако се овакви фрагментациони догађаји наставе несмањеним темпом, човечанство би могло убрзо да достигне фаталну тачку без повратка познату као Кеслеров синдром, у којој огромна, ротирајућа олуја отпада у потпуности онемогућава било каква будућа лансирања.

Европска свемирска агенција (ЕСА) због тога већ увелико развија прву генерацију активних „чистача" орбите кроз мисију Клирспејс-1 (ClearSpace-1), који ће ускоро тестирати прототипове мрежа и хватаљки дизајнираних да ухвате најопасније објекте пре него што направе трајну штету на ноћном небу.