Гужва у Земљином шеснаестерцу – зашто је хитно потребна регулација сателитских мегасазвежђа

Све већи број сателитских мегаконстелација у Земљиној орбити озбиљно угрожава безбедност у свемиру и на Земљи. Уз милионе нових летелица у плану, стручњаци широм света упозоравају да је хитно потребан нови договор како би се избегао катастрофални судар.

Сателити су постали невидљива, али кључна инфраструктура модерног света. Они синхронизују електричне мреже, банкарске трансакције и омогућавају глобалне комуникације у ситуацијама када природне катастрофе униште земаљске системе.

Од 1957. године и лансирања Спутњика 1, простор око наше планете био је релативно уређен, али данас доживљава невиђену гужву због одобравања великих групација сателита.

Најпознатији пример је пројекат Старлинк америчке компаније „Спејс Икс“, која са више од 9.000 оперативних сателита пружа интернет услуге широм света.

Намера ове компаније да дода још 100.000 летелица пред надлежним америчким институцијама само је део ширег проблема који годинама расте. Уколико се остваре сви међународни захтеви из Русије, Кине, Европске уније и компаније „Ванвеб“, у орбити би могло да се нађе преко милион сателита.

У јулу 2026. године, америчка Савезна комисија за комуникације је изгласала нова правила лиценцирања како би убрзала обраду захтева за постављање ових масивних система у ниску Земљину орбиту.

Са друге стране, Индија је недавно пооштрила регулаторне баријере за страна мегасазвежђа, захтевајући строгу локализацију података пре издавања било каквих оперативних дозвола.

Правне нерегулисаност и безбедносни ризици

Међународно право се ослања на Уговор о свемиру из 1967. године, који гарантује слободу истраживања, али оставља свакој држави да надзире активности својих компанија.

Упркос томе што Међународна телекомуникациона унија координира коришћење орбита и третира их као ограничени природни ресурс, она нема овлашћења да одреди тачан број летелица који простор може да издржи, остављајући на снази правило првенства за све нове констелације.

Недостатак строгих правила доноси озбиљне последице, од којих је најочитија опасност од ланчаних судара, позната као Кеслеров синдром.

Према извештају Европске свемирске агенције из фебруара 2026. године, у орбити се налази преко 68.450 објеката већих од десет центиметара, као и 230 милиона мањих, а процењује се да постоји вероватноћа од 10 процената да остаци ових летелица изазову озбиљне повреде на Земљи у наредној деценији.

Светлосно загађење и еколошке последице

Поред ризика од физичких судара, огроман број вештачких тела директно нарушава астрономска истраживања. Због рефлексије светлости, процењује се да ће ноћно небо постати светлије за 10 одсто у најтамнијим деловима планете, што отежава праћење потенцијално опасних астероида. Студија објављена у децембру 2025. године у часопису Нејчер предвиђа да ће чак трећина слика са свемирског телескопа Хабл бити уништена траговима сателита.

Мање познат, али подједнако опасан ризик односи се на атмосферу Земље. Приликом повратка у атмосферу и сагоревања на крају животног века, сателити ослобађају метале попут алуминијума, бакра и литијума. Загађење алуминијум-оксидом већ се увећало осам пута између 2016. и 2022. године, што представља директну претњу за озонски омотач.

Свемирски стручњаци напомињу да решење није у обустављању истраживања и коришћења космоса, јер је он постао кључна база целокупне светске инфраструктуре.

Неопходно је увести ригорозне процене утицаја на животну средину пре нових лансирања и успоставити истинску глобалну управу над орбитама како ова нова ера не би постала претња за међународни мир и безбедност.