Историјски лет Спејс Икса: Старшип извео невиђени маневар и стигао до орбите

Компанија „Спејс Икс“ (SpaceX) исписала је ново поглавље у историји свемирских истраживања. Њихов ракетни систем Старшип (Starship), лансиран из базе у Тексасу, први пут је успешно досегао орбиталну висину.

Овај подухват представља кључни корак ка остварењу визије Илона Маска о потпуној вишекратној употребљивости летелица и успостављању редовних линија ка Месецу и Марсу.

Масивна летелица без посаде достигла је висину од око 275 километара изнад површине Земље, са планом да направи шест кругова око наше планете током мисије која траје скоро десет сати.

Током успона, један од тридесет три мотора типа Раптор на потиснику Супер хеви (Super Heavy) искључио се раније него што је предвиђено, али је робусни дизајн омогућио систему да компензује губитак и настави лет.

Након одвајања ступњева, масивни доњи део ракете извео је свој повратни маневар, усмеравајући се ка контролисаном паду у воде Мексичког залива, док је горњи ступањ наставио путовање према пространствима ниске Земљине орбите. 

Трбушни скок и аеродинамички плес

Оно што Старшип издваја од свих претходних ракетних система јесте иновативан начин на који се летелица враћа кроз атмосферу. Објекат дугачак педесет метара користи технику познату као „трбушни скок". Уместо да пада вертикално ка тлу, Старшип улази у Земљину атмосферу потпуно хоризонтално, користећи своју огромну површину и четири аеродинамичка закрилца како би створио максимални отпор ваздуха.

Ова необична техника пасивно успорава летелицу, драстично смањујући њену терминалну брзину, као и укупно топлотно оптерећење на термални штит који је изграђен од хиљада црних силицијумских плочица.

Права инжењерска магија дешава се на висини од само пет стотина метара изнад тла или океана. У том тренутку, летелица пали своје моторе и изводи агресивни маневар преокрета, прелазећи из хоризонталног у усправан положај.

Овај маневар захтева савршену синхронизацију потиска мотора и померања закрилаца. Због хоризонталне оријентације током пада, погонско гориво се слива на само једну страну резервоара. Да би се спречило усисавање празног ваздуха, мотори се тада напајају из мањих резервоара који су пажљиво смештени у носу и између главних танкова.

Систем је програмиран да изведе управо овај сложени плес пре спуштања у Тихи океан западно од обала Чилеа.

Мрежа сателита и испитивање штита

Поред тестирања лета, четрнаеста мисија имала је и јасан комерцијални задатак. Ракета је носила двадесет шест сателита нове генерације, познатих као Старлинк В3, који су дизајнирани да прошире капацитет глобалне интернет мреже.

Сваки од ових сателита доноси по додатни терабајт у секунди протока, што представља револуционарно повећање у поређењу са претходним верзијама лансираним на мањим ракетама. Специјални механизам, који инжењери сликовито пореде са механичким диспензером, задужен је за постепено ослобађање сателита у вакуум свемира.

Занимљиво је да су три сателита из ове најновије групе претрпела посебне надоградње. „На њих су уграђене специјалне камере које имају задатак да скенирају топлотни штит Старшипа и шаљу слике назад оператерима", наводи се у извештају инжењера компаније.

Такви визуелни подаци су од пресудног значаја за детаљну и прецизну анализу стања керамичких плочица, јер оштећење овог заштитног омотача и даље представља један од апсолутно највећих ризика при повратку летелице кроз усијану плазму.

Кључ за Артемис и пут ка Месецу

Успех овог лета доноси огромно олакшање и америчкој свемирској агенцији. Наса је одавно изабрала модификовану верзију Старшипа за свој амбициозни програм Артемис, са примарним циљем да управо ова џиновска летелица спусти астронауте на површину Месеца први пут након више од пола века паузе.

Архитектура планиране лунарне мисије остаје изузетно сложена и захтеваће да Старшип пре пута буде напуњен додатним горивом док се још увек налази у Земљиној орбити.

Према тренутним проценама, биће неопходно лансирати и до десетак специјалних танкера у релативно кратком временском року, а све како би се обезбедиле довољне количине метана и течног кисеоника за безбедан пут до лунарног јужног пола.

Са сваким изведеним маневром, летом и спуштеним теретом, препреке ка освајању дубоког свемира постају знатно мање, док инжењери настављају да померају строге границе онога што модерна физика и механика тренутно могу да издрже у непријатељском окружењу вакуума.