Престаните да говорите ових 10 фраза о старењу – посебно себи

Деценије истраживања професорке јавног здравља и психологије са Јејла, Беке Леви, ауторке књиге Breaking the Age Code (Разбијање кодекса старења), показују да су поруке које усвајамо о старењу – а затим их понављамо себи – повезане са тим колико дуго и колико квалитетно живимо.

Људи који имају позитивнија уверења о старењу ходају брже, брже се опорављају, боље брину о себи и показују мање можданих биомаркера повезаних са деменцијом. Истраживања проф. Леви су чак показала да старије особе са позитивним уверењима о старењу могу да преокрену благи когнитивни пад.

„Они који усвајају негативнија уверења о старењу имају веће шансе да покажу лошије физичке, менталне и когнитивне исходе“, наводи проф. Леви. „С друге стране – и то је добра вест – важи и обрнуто. Ако људи могу да усвоје позитивнија уверења о старењу, или да пређу са негативних на позитивна, то може донети здравствене користи на више различитих начина.“

Зато је преиспитивање нашег језика од суштинске важности. Ево израза за које стручњаци желе да престанемо да их користимо – и када говоримо о другима и о себи.

„Престар/а сам за то.“

Мислите да сте „престари“ да се прикључите бенду? То није нужно због године у којој сте рођени. Никад године нису проблем, напомињу психолози, јер увек постоји неко ваших година ко је то јуче урадио.

Уместо тога, боље је да реч „стар“ замените конкретнијом речју која описује шта заправо мислите. (Можда, на пример, једноставно нисте заинтересовани.)

Исти савет важи и за наизглед безазлену реченицу: „Не осећам се старо.“ Шта то значи? Да се не осећате неспособно, невидљиво, бескорисно? Зато боље употребите речи које заиста описују како се осећате: „Осећам се енергично, оптимистично, привлачно.“

„Хвата ме деменција“

Многи људи заиста доживљавају извесно успоравање когнитивних функција како старе. Али заборавити где сте оставили кључеве није увек проблем старења – то је и људска ствар. И деца стално заборављају ствари. Називати грешке или пропусте „старачком деменцијом“ представља заборавност као неизбежну, иако то није случај.

Проф. Леви напомиње да постоји много фактора који доприносе заборавности. Њена истраживања такође показују да људи са позитивнијим уверењима о старењу временом имају боље памћење. Поред тога, одређене когнитивне способности – попут метакогниције, односно способности да размишљамо о сопственом размишљању – имају тенденцију да се побољшавају у каснијем животном добу.

„Имам 70, али се осећам као да имам 50.“

Проблем са инсистирањем да се осећате млађе јесте то што тиме учвршћујете управо идеју коју мислите да одбацујете: да је младост боља и да се од својих стварних година треба дистанцирати. То наставља да обезвређује оно што значи бити својих година.

То је замишљено као тријумф – доказ да сте „надмудрили“ сценарио старења. Не, имате 70 и осећате се као да имате 70. Само то није оно што сте очекивали да ће бити када напуните 70. Ваших 70 ће сигурно изгледати другачије од нечијих туђих 70 – али то су и даље ваше године.

Боље је да уопште не „преводите“ своја осећања у млађи број. Ако се осећате енергично, радознало и заљубљено у свој живот – то не говори „педесет“, већ ви, са 70.

„Старог пса не можеш научити новим триковима.“

Људи могу да уче нове ствари у било ком животном добу – и наука то потврђује. Старији људи могу да имају користи од истих когнитивних стратегија као и људи свих узраста, наглашава проф. Леви.

„Постоје и истраживања о неуропластичности, па знамо да и у каснијем животу људи могу да стварају нове неуронске везе када се суочавају са изазовима.“

Исто важи и за чест изговор да је нешто „превише технолошки напредно“. Многи старији људи активно користе друштвене мреже, паметне телефоне и нове алате. Зато, следећи пут када пожелите да кажете овако нешто, замените га искренијом реченицом – попут: „Још нисам пробао/ла.“

„Од сад ћу бити све горе и горе.“

Не мора да буде тако. У једном недавном истраживању, проф. Леви и њене колеге пратили су групу старијих људи у распону од 12 година и анализирали когнитивне способности и брзину хода. Скоро половина испитаника показала је напредак у бар једном од та два параметра. „Значајан број људи оповргава ту тврдњу“, истиче професорка.

То не значи да су болови и болести ствар личног избора, али значи да претпоставка о неизбежном паду једноставно није тачна. „Постоје различити животни токови“, истиче проф. Леви – и ваш се још увек пише.

„Добро изгледаш за своје године.“

Коментарисање изгледа је често клизав терен – посебно када га повезујете са годинама. Још једна грешка је рећи некоме да изгледа „младолико“, јер шта се под тим подразумева? Како то треба да се изгледа у одређеним годинама.

„Како сте данас, млада дамо?“

Када жени од 73 године продавац на пијаци каже „млада дамо“, он мисли да је љубазан и да је дао комплимент. Али таква врста комплимента указује на ејџизам, а може да се доживи и као иронично пецкање.

„То није примерено твојим годинама.“

Не постоји нешто што је „примерено годинама“ за одрасле. Одрасли се не враћају у дечје стање. Постоје стилови, али свако може да одлучи шта му одговара.

Исто важи и за активности – нема „рока трајања“ за тетоважу, нову каријеру или хоби.

„Можеш ли да верујеш да још ради?“

Та реч – „још“ – носи више значења него што делује. Она сугерише да је необично да неко у тим годинама ради или буде активан. А реалност је другачија – све више људи ради дуже, из финансијских разлога или због демографских промена.

„Е, баш је лепо остарио.“

Иако звучи као похвала, ова фраза имплицира да неко „полаже“, а неко „пада“ испит старења. Ако сте се пробудили и дишете – успешно старите.

Проблем је и у томе што овај концепт промовише идеју да је само физичка и ментална „способност“ мерило доброг старења, занемарујући чињеницу да већина људи у неком тренутку живи са одређеним ограничењима.

Постоји још један проблем: „лепо старење“ подразумева да већ сада знате како ће изгледати ваш добар живот у будућности. А не знате. Не пројектујте садашњег себе на будућег. Оно што вам је данас важно можда неће бити у осамдесетој – а можда ћете открити сасвим нове страсти.

Порука је једноставна: начин на који говоримо о старењу обликује начин на који га доживљавамо – а тиме и како живимо.