Да ли компулзивни шопинг, гејминг и сексуално понашање треба сврстати у зависности

Истраживачи тренутно расправљају о томе да ли проблематична понашања треба сврстати у зависности у наредном издању „библије“ психијатрије – Дијагностичког и статистичког приручника за менталне поремећаје (ДСМ-5) Америчког психијатријског удружења.

У постојећој верзији, поремећај коцкања је класификован као бихевиорална зависност, док су све остале наведене зависности повезане са супстанцама попут алкохола, дувана, стимуланса, марихуане и опиоида.

Међутим, недавна студија сугерише да би и компулзивна куповина могла да се сматра бихејвиоралном зависношћу. То отвара питање да ли би и друга компулзивна понашања, попут прекомерног играња или непрекидног коришћења друштвених мрежа, такође могла да се сматрају зависностима.

Зависност од куповине?

У новој студији, истраживачи су упоредили три типа купаца у групи од 241 одрасле особе из Немачке – оне са патолошком жељом за куповином, назване „компулзивни купци“, „ризичне“ или импулсивне купце, чије понашање зависи од спољашњих фактора попут реклама или животних догађаја и особе које купују плански и с намером.

Студија, објављена 16. фебруара у часопису Comprehensive Psychiatry, показала је да су компулзивни купци постизали више резултате на мерама повезаним са зависничким понашањем, укључујући психички стрес и коришћење куповине као начина за емоционално задовољство или компензацију.

Такође су пријављивали ниже самопоштовање и виши ниво анксиозности и депресије у поређењу са осталим купцима. Поред тога, показали су већу импулсивност и слабије резултате на задацима који мере самоконтролу.

Заједно, ови налази указују да компулзивна куповина није само лоша навика и да би требало да се класификује као бихевиорална зависност, тврде аутори студије. Међутим, за такав закључак потребно је јасна дефиниција.

Шта је заправо зависност

Не може се свака интензивна навика сматрати зависношћу.

Др Нејтан Керол, сертификовани психијатар и аутор књиге Internet Gaming Disorder: A Clinical Strategy Guide for Providers, Parents and Players, каже да се зависност дефинише према томе колико ремети живот особе.

„Када неко понашање постане толико свеобухватно и опсесивно да доводи до функционалног оштећења у више области – друштвеној, професионалној, образовној – тада говоримо о зависности“, рекао је Керол за Лајв сајенс.

Марк Грифитс, истраживач бихевиоралних зависности са Универзитета Нотингем Трент у Великој Британији, проучавао је широк спектар компулзивних понашања, укључујући коцкање, видео-игре, коришћење интернета, вежбање, рад, као и употребу друштвених мрежа и паметних телефона. Истраживао је и претерано сунчање, маратонско гледање телевизије, опсесију плесом, па чак и опсесивно гледање видео-снимака хране, познато као „макбенг“.

Током четири деценије истраживања, Грифитс је идентификовао шест кључних критеријума који помажу у дефинисању зависности, а који важе и за зависности од супстанци и за бихевиоралне зависности:

– Доминација (salience): Понашање постаје најважнија активност у животу особе.

– Промена расположења: Особа користи понашање да би променила како се осећа.

– Толеранција: Потребне су све веће количине активности да би се постигао исти ефекат.

– Апстиненција: Прекид понашања изазива негативне психичке или физичке симптоме.

– Конфликт: Понашање нарушава односе, посао или образовање.

– Релапс: Особа се изнова враћа понашању након покушаја да престане.

Грифитс наглашава да особа мора испунити свих шест критеријума да би се понашање сматрало зависношћу. Према тим критеријумима, врло мали број људи би се могао класификовати као заиста завистан од куповине или играња видео-игара.

Чешће се дешава да људи испуњавају неколико критеријума, али не све, у ком случају је прикладније говорити о „проблематичном“ понашању него о правој зависности.

Ризици и користи класификације понашања као зависности

Проширење листе признатих бихевиоралних зависности носи и потенцијалне ризике и користи.

Једна од брига је могућност патологизације нормалног понашања. Људи који проводе много сати вежбајући, играјући друштвене игре или видео-игре могли би бити означени као зависници, иако су заправо само посвећени свом хобију, каже Керол.

Ако су дијагностички критеријуми за зависност од играња превише строги, постоји ризик да се професионални играчи погрешно сврстају у зависнике, што може нарушити кредибилитет дијагнозе.

С друге стране, класификовање већег броја понашања као зависности омогућава клиничарима користан оквир за разликовање нормалног и патолошког понашања.

Ови критеријуми такође могу помоћи људима да препознају проблем који често сами не уочавају. „Природа зависности је таква да многи људи уопште не виде проблем код себе док траје“, истиче Керол.

Препознавање зависности је први корак ка лечењу, које често укључује решавање основних стања попут анксиозности или депресије.