„Парадокс хорора“: Како страшни филмови ублажавају нашу анксиозност

Ако не волите хорор филмове, вероватно се питате како нешто тако ужасно некоме може да буде тако забавно. Филозофи и психолози су размишљали о истом питању.

Логика налаже да се емоција страха развила да би нас упозорила на ствари које угрожавају нашу безбедност. Помаже нам да избегнемо све што би могло да нашкоди нама или онима до којих нам је стало. Зато страх покреће реакцију „бори се или бежи“.

Ипак, многи активно трагају за начинима да се уплаше гледајући филмове који нам убрзавају откуцаје срца. Од зомби апокалипсе до крвопролића, воле да им се следи крв у жилама – због чега су хорор филмови најпрофитабилнији жанр Холивуда.

„Парадокс хорора је веома стара загонетка“, наводи Марк Милер, истраживач на Универзитету Монаш у Аустралији и Универзитету у Торонту.

„Чак је и Аристотел говорио о томе колико је чудно што смо условљени да избегавамо опасне, одвратне, штетне, ужасне ствари. Па ипак, осећамо неодољиву потребу да будемо на местима где смо у контакту са одвратним, ужасним, штетним или застрашујућим стварима.“

Протеклих 10 година, психолози су коначно почели да решавају ову енигму. Неки докази указују на то да хорор приче дотичу кључне процесе у мозгу који нам помажу да се носимо са неизвесношћу.

Последњи резултати истраживања указују да ове измишљене приче о ужасу могу чак донети и озбиљне психолошке користи – укључујући смањење анксиозности коју осећамо због догађаја у стварном свету. Оне су мелем за наше бриге.

Парадоксалне преференције

Колтан Скривнер, психолог на Државном универзитету Аризоне и аутор књиге Морбидно радознао: Научник објашњава зашто не можемо да скренемо поглед (Morbidly Curious: A Scientist Explains Why We Can't Look Away), био је пионир у великом делу ових истраживања.

Као дете, увек је уживао у страшним причама. Међутим, тек када је стигао до постдипломских студија, почео је да се пита о свеприсутности страшних прича у људским културама.

„Први писани докази које имамо, укључују ужасне демоне и монструозне звери“, објашњава Скривнер, описујући 4.000 година старе вавилонске плоче са угравираним Епом о Гилгамешу. „Рекао бих да су хорор приче старе колико и језик.“

Једно од објашњења је да хорор приче служе као врста игре која нам омогућава да разумемо свет око себе и припреми нас за претње са којима бисмо могли да се суочимо. „Адаптивно је за сваку животињу, укључујући и људе, да разумју и уче о опасностима око себе“, додаје Скривнер.

Корене овога можемо видети код других врста. Газеле, на пример, често посматрају предаторе из даљине пре него што побегну. „А разлози зашто људи изгледају као најморбидније радознала створења од свих јесу ти што имамо ову невероватну способност да стварамо, преносимо и конзумирамо приче“, каже психолог.

Три типа гледалаца хорор филмова

У једној студији, Скривнер је регрутовао око 400 учесника на мрежи за онлајн упитник, у којем су морали да оцене своје слагање са низом изјава о гледању хорор филмова. Одговорили су на питања као што су:

• Волим сензације које ми пружа гледање хорор филмова;

• Толико сам се уплашио током хорор филма да ме је било страх да идем кући или да ходам по кући после тога; 

• Волим да гледам „филмове о мучењу“ јер ме занима како би мучење заиста изгледало.

Анализирајући резултате, открио је да се учесници могу поделити у три главне групе.

Прва, „Адреналински зависници“, били су вођени физичким осећањима неизвесности – изјавили су да се осећају „живље“ због свог страха.

Друга, „Плашљивци“, обично не воле стрес који изазивају хорор филмови. „Не уживају нужно у осећају страха, али уживају у осећају савладавања свог страха“, објашњава Скривнер. Сматрају да им је процес помогао да науче нешто важно о себи, на пример.

Трећа, „Мрачни трагачи за страхом“, видели су то као начин суочавања са стварним животом. Изјавили су да гледају хорор филмове како би истражили колико је свет насилан, на пример, и да би се подсетили колико су њихови животи безбедни у поређењу са крвопролићем на екрану.

Неки су чак видели акцију на екрану као начин управљања својом анксиозношћу или депресијом. То је био начин тестирања њихове храбрости.

Сваки од ових мотива донекле пружа одговор да се реши парадокс наше фасцинације језивим стварима. „Постоји више путева до морбидне радозналости“, напомиње Скривнер.

Да би тестирао да ли би исти резултати важили у потпуно другом контексту, удружио се са данским истраживачима, који су испитивали посетиоце Дистопијске куће духова, интерактивног искуства у Вејлеу, у Данској, изграђеног око лавиринта са специјалним ефектима и глумцима обученим да застраше посетиоце.

Појавили су се потпуно исти обрасци – важна потврда теорије. „Та три 'типа' су се лепо реплицирала на другом језику, у другој култури, у другом окружењу“, додаје психолог.

Као додатни доказ адаптивне вредности морбидне радозналости, открио је да су љубитељи хорор филмова показали већу отпорност на врхунцу пандемије ковида 19. У анкетам су чешће слагали са изјавом „Прихватио сам вести о пандемији мирно“, на пример, и „Верујем у своју способност да пребродим ова тешка времена“.

Рафиниране симулације

Такви ефекти могу такође одражавати фундаментални принцип у функционисању мозга.

Током протеклих неколико деценија, филозофи, неуролози и психолози су се слагали око тога да мозак стално ствара симулације света око нас. „То је антиципаторски мотор“, наводи Марк Милер.

Како истиче Дејвид Робсон, аутор књиге Ефекат очекивања, наш мозак користи „предиктивну обраду“ како би нам помогао да протумачимо нове догађаје док се дешавају и да планирамо своје одговоре на одговарајући начин – и што прецизније то можемо да урадимо, то боље. То је кључно за то како се флексибилно носимо са нашим неизвесним светом.

Милер указује да хорор приче пружају довољно неизвесности да би „антиципаторски механизам“ остао активан, омогућавајући му да усаврши своје симулације како би боље предвидео претње у будућности.

„Боравак у овој идеалној средини значи да стално растете у својим предиктивним способностима, тако да сте све боље постављени да управљате неизвесношћу на дужи рок“, додаје Милер.

Као и Скривнер, он верује да ово може бити корисно за смањење анксиозности ублажавањем реакције на стрес на узнемирујуће догађаје.

„Хорор је прилика да се играмо са страхом, играмо са гађењем, играмо са принудом“, истиче Милер. Предност је, наравно, у томе што остајемо у безбедности и удобности наше фотеље током овог процеса учења и можемо контролисати колико сме се уплашили, тако што ћемо паузирати филм, напустити собу или покрити лице кантицом кокица. 

Терапеутски страх

Скривнер сматра да би хорор приче могле чак да се укључе у психолошку терапију као начин да се људи науче да се суоче са тешким ситуацијама. Уз праву књигу или филм, можемо научити да умањимо свој страх у слатку тачку пријатног голицања – вештине емоционалне регулације које би нам помогле да се боље носимо са стресом свакодневног живота.

Истиче да су истраживачи у Холандији користили сличан принцип за лечење деце са анксиозношћу користећи видео-игру под називом MindLight. Игра се одвија у уклетој кући препуној чудовишта која вребају играчев аватар. Дете, међутим, носи ЕЕГ слушалице које мере активност његовог мозга, а оне директно контролишу светло на глави његовог аватара. Што су мирнији, светло јаче сија – појачавајући њихову опуштеност.

Ако дете може да одржи ово опуштено стање током напада, чудовиште се претвара у слатко маче које га прати по кући. С друге стране, ако се дете превише уплаши, појављује се порука која нуди савете за начине смиривања пре него што настави.

У неколико клиничких испитивања, деца која редовно играју игру показују смањену анксиозност у свакодневном животу – са сличним укупним користима као и класична когнитивно-бихејвиорална терапија.

„То је невероватно, јер је то златни стандард за лечење анксиозности код деце“, каже Скривнер. И он верује да би редовне хорор приче – било у романима или филмовима – могле да послуже сличној сврси.

Како пише у једном од радова на ту тему: „Хорор приче и филмови нам омогућавају да доживимо страх у безбедном, контролисаном окружењу, пружајући нам прилику да вежбамо когнитивну процену, толеришемо непријатна соматска искуства и изазивају наше емоционално расуђивање.“

За оне који радије избегавају хорор филмове, Скривнер препоручује да потраже нешто што незнатно премашује њихов уобичајени праг толеранције. „Књиге су често добар избор за почетак, јер можете мало боље да контролишете машту“. Можда ће бити изненађени куда ће их морбидна радозналост одвести – и смиреност коју ће донети остатку живота.